Европски изазови

Када сам први пут посјетио велике европске метрополе, чија средишта градова већ неколико вијекова изгледају слично као да нас, помислио сам сваки пут исто: ”Како су се осјећали велики Доситеј, Вук, Бранко и многи други, када су дошли из „мрачне и блатњаве Турске” и видјели сјај Беча, Пеште, Прага, Париза, када се ми овако одушевљавамо тим градовима данас? Како су успјели Јован и Милутин пола вијека касније, у тим истим градовима, досегнути врх свјетске научне мисли у домену гео наука, при томе студирајући на више мјеста и служећи се различитим језицима?” И то је била „Болоња”, а гдје смо ми данас у тим оквирима? Зато ова књига настаје као израз жеље за сагледавањем комплексног и хетерогеног про стора Европе, од постојећих географских до иновативних регија, у којима се анализирају савремени регионални и урбани процеси и интеракција социјалних структура и природне основе. Истражи вање је сажето кроз просторно-планска, регионалногеографска и економскогеографска истраживања, при чему се водило рачуна о цјелини Европе, кроз покушај превазилажења њене савремене ди хотомије: ЕУ и „Не-ЕУ” чланице. Настојало се не заобићи и савре мена културно-цивилизацијска питања.
Често се сучељавају два појма која немају исто значење и територијално одређење: Европа и ЕУ. Географске границе овог континента су неупитне, а појам ЕУ се у литературу често на води као њен еквивалент, што је нетачно. Границе ЕУ су промјенљива категорија и у политичко-географском смислу, овај појам има тенденцију да обухвати простор који је шири од континента (еко номска димензија), једнак са континентом (политичка димензија) и ужи од европског простора (културна димензија). У Европи живи 740, а у ЕУ 504 мил. ст. при чему овој заједници не припадају, углав ном, државе на истоку и југоистоку, те по једна држава у центру и сјеверу Европе. Политички процес ширења граница ЕУ се зове проширење (Енларгемент), чију комплексност процеса је лакше сагле дати кроз историјски развој три сукцесивне фазе: „пост-берлинска” 1991-01, „ЕУ-форија” 2002-13 и „ЕУ-уздржаност” 2014-… Прва фаза је наступила након пада „Берлинског зида“ 1989. и слома Совјетског савеза 1991. након чега се Европа поново ујединила и поставила нове економско-социјалне изазове и хоризонте и за не чланице ЕУ. Изашла је из политичких подјела, које су подразумје вале не само разилажења у организацији економских, већ читавих друштвених система. Од тада се демократска Европа проширила са 22 на 42 чланице, тако да простор Савјета Европе има 770 милиона становника, што чини 14% свјетске популације. Са пријемом нових држава, економски диспаритети између чланица Савјета Европе су се повећали. У 14 првих земаља-чланица, БДП/пер цапита ППП је из носио 20.000 $, док је у 11 нових, мањи од 5.000 $. У циљу смањења инфраструктурних разлика и боље повезаности огромних просто ра Централне, Источне и Југоисточне Европе, одржане су три Па невропске конференције министара саобраћаја2. Савјет Европе је 1997. год., као одговор на изражене друштвене разлике, прогласио „социјалну кохезију као једну од најважнијих потреба проширене Европе”. Због тога је, након усаглашавања и постепене имплементације ЕСДП3 1999, на Паневропској конференцији министара одго ворних за просторно планирање у оквирима Савјета Европе4, 2000. год. у Хановеру, усвојен стратешки документ о принципима будућег просторног развоја Европе. Друга фаза „ЕУ-форија 2002-13“ се подудара са 6. и 7. буџетским оквиром ЕУ током којих је импле ментирана већина зацртаних програма, прије свега проширења ЕУ на исток 2004. год. (10 држава), 2007. и 2013. (2 +1) и дјелимична реализација амбициозног пројекта изградње мреже европских транспортних коридора у Централној, Источној и Југоисточној Евро пи. Нажалост, економска криза која је започела 2008. год., преки нула је фантастичан економско-социјални развој ЕУ и најавила да у 3. фази (од 2014) неће бити проширења ЕУ, али ће бројни пројекти бити редуковани, а помоћ „НЕ- ЕУ чланицама“ ограничена. Управо у оваквој економској ситуацији неким ЕУ чланицама пријети бан крот, а егзодус миграната из Афро-азијског свијета према Европи поприма несагледиве размјере на дужи рок (покренуто је неколико десетина милиона миграната од Марока до Авганистана). Зато Мојси савремену дихотомију и ових појмова посматра у свјетлу страха једних од других („они“ и „ми“) а не геополитичког сучељавања заснованог на ширим и дубљим културним разлозима (Хантингтон) или идеализованој будућности Европе у неолиберали заму (Фукујама). Непостајање јасних географских граница увећава осјећај несигурност у Европи, што у комбинацији с неуспјехом ЕУ да створи јасно осјећање идентитета, сврхе и усмерења за земље које обухвата, несумњиво има негативан утицај и на европске психолошке границе, па зато и „први проблем на који наилазимо у де финисању културе страха у Европи јесте сам појам Европа. Да ли говоримо о ЕУ или у ширем смислу, о европској културној или географској стварности. Мојси се пита „да ли је то Европа која се дефинише заједничким наслеђем Грчке и Рима, јудео-хришћанских вредности и културе просветитељства? Или је то једноставно „ексклузивни клуб“ демократских режима и тржишних привреда који су у већем делу послератног периода оличавали наду, а данас представљају оте лотворење страха?“. На пита ње“Ко смо ми?“, он одмах одговара „Европљани немају јасан одговор на питање где њихов континент почиње, а где завршава.“