Неисказани хероји филмског Халијарда

Кад људи дуго избивају из отаџбине и кад се ријетко у њу запућују јер је десетинама хиљада километара далеко, онда једва дочекају какву вијест отамо, догађај или гостовање актуелне естрадне звијезде јер се истински вриједни културни радници ријетко накане да путују на пети континент, а изгледа, да их слабо ко и позива.
Зато мојим земљацима у Аустралији „Фестивал српског филма“ дође као ријетка годишња прилика да виде бар шта је ново у нашим кинима и шта привлачи пажњу љубитеља филмске умјетности, тамо далеко.
Фестивал траје већ неколико деценија, одржава се у већим аустралијским градовима па и у Бризбејн редовно стиже, а ја бих одмах скренуо пажњу да га је можда претенциозно звати фестивалом пошто нам је он у десетак дана празновања пред великим екраном средином марта понудио свега пет филмова. Нећу наводити наслове тих остварења, али један је посебно бомбастично најављиван, што се поклопило и с мојом пажњом и знатижељом.
„Хероји Халијарда“. Он је изабран и за званично отварање феште.
О операцији о којој смо чули и понешто натукнули, сазнајемо више у текстуалном дијелу на почетку филма, карактерише се то као највећа операција спасавања савезничких пилота у Другом свјетском рату, о њој говоре амерички ветерани у документарним прилозима, питајући се зашто се о њој тако мало зна, па напетих чула очекујемо да дефинитивно спознамо димензије подвига, борби и жртава догађаја с прољећа 1944.године. Кад тамо, кад међутим.
Не бих се клео у проценте, али самом операцијом аутор филма се бави можда једном трећином свог остварења, а главна прича је, уствари, породична драма породице Јовић, испричана на стереотипан начин на који смо већ навикли и на филму и у литератури.
Један од браће Јовића,(Мирко) је у четницима, други,(Сретен) је у партизанима, а трећи,(Илија), разапет између њих, а потпаљен жељом да се бори и буде на правој страни. Лако би он то изабрао кад би знао ко је непријатељ, а ко они који ће се назвати херојима, али ни ми нисмо најсигурнији, јер нам је већ предочено да су партизани миљеници савезника, а четници су добри момци који спасавају пилоте. Нисмо начисто ни од кога их спасавају кад Нијемаца у то доба у Србији готово да и нема, приказан је један сукоб у којем брадати припадници Краљеве војске у отаџбини као од шале помлатише окупаторе, као што ће онда они бити потучени у оној бици на Копаонику,све је мистериозно идеолошки закукуљено, јасно је да се ради о братоубилачком рату, али не знамо за кога да навијамо.
Ваљда све то тако и треба да стоји у неком изазову ревизије, помирења и рехабилитације нечег и неког, не бих да нагађам о мотивима оних који стоје иза филма, али имам право да устврдим да је све урађено прилично неувјерљиво и бледуњаво у свима аспектима.
Командант Краљевске војске у отаџбини је времешни и трбушасти Дража Михајловић који воли ракијицу и да често презалогаји, виче личи на неког пажљиво чуваног затвореника који је срећан кад му ко у посјету наврати него на „првог устаника у поробљеној Европи“, не улијева повјерење ни гледаоцима, а камоли сарадницима и представницима свјетских сила које на тим теренима кроје судбину оних које носе различите ознаке на капама.
Правио се по директиви и наредби аеродром на Галовић пољу крај Прањана, али они статисти на филму изгледају прилично гротескно и аматерскије од аматера, или нису схватили шта им је задатак или су дневнице биле разочаравајуће, ништа боље им нису изгледала лица ни кад су чекали да се појаве први авиони.
Уз три брата је стасала и сестра Радмила која се заљубљује у једног од спашених пилота, али онај њен апсолутно немотивисани врисак: „Едварде“ говори или да је претјерано схватила обичну конверзацију на различитим језицима или да се још нешто дешавало на сјенику поред куће што ми нисмо видјели или је пак избачено из монтаже због експлицитних сцена.
„Радош Бајић ми личи на српског Вељка Булајића“, вели мој пријатељ Пеја по одгледаном филму. Примијетио сам да у одјавној шпици има још прилично оних који су радили на филму са истим презименом, Радош је и сценариста и редитељ, наравно, па сам и логично очекивао да се појави у једној улога. Изабрао је полуслијепог хармоникаша Лудог Гојка који ђе бити мистичи свједок једног од кључних догађаја у филму, који ће свирком подизати морал и код изградње аеродрома и код велике битке у којој мало ко подиже главу из заклона док он пркосно свира и пјева.
Још нисмо заборавили „Битку на Неретви“ и Столета Аранђеловића, инвалида који оним „Падај сило и неправдо“ надјачава артиљеријске ударе. А хармоника, (на успореном снимку) одлети у ваздух, да нам подвуче улогу храброг свирача. Од Вељкових филмова смо још уобичајили да гледамо како нико, поготово главни јунаци, неће умријети док не кажу још коју поруку, завјет или наравоученије, док не помену Титу и партију или сличног некога. Навика није изневјерена.
А онда све мора да има неки крај који носи катарзу. Бијела голубица на Илијином крсту који је мистично васкрснуо, а затим страдао, полијеће пред очима браће ћетника и партизана који су се наједном оба ту обрели. Имаће редитељи турских и шпанских сапуница на кога да се угледају, ако се већ претходно неко на некога није угледао.
И да не заборавимо. Опет нам је у текстуалном додатку објашњено шта је била и значила операција Халијард, хвала им.
Али да се случајним читаоцима ових редова не учини да сам зажалио што сам потрошио два сата и кусур времана на најновије остварење Радоша Бајиће, под радним називом „Цојле, Манојле“. Ни случајно. Гледао сам врло добру улогу Жарка Лаужевића који је тумачио Косту Јовића и маестралног Петра Божовића, деду, који је у цијелом филму проговорио једну једину ријеч. Е па то ваља видјети, доживјети и памтити. Хвала Петре.