Пјесмарица

Сјећам се: ђед је имао пјесмарицу па сам, у доброј мјери и због тога, волио да одлазим у ујчевину. У селу је још само у једној кући била пјесмарица, али се знало да је ђедова обимнија, тврђе везана и боље укоричена. Ђедова је била дуга цијела моја два дјечија педља, широка педаљ и по, а дебела више од пола педља. И корице јој дебеле и круте, а листови пожутјели и на појединим већ заврнути ћошкови.
Чувана је и пажена та књига као да је била света, али и читана сваке недјеље, а некада и другим данима, поготово зими и у касну јесен кад су ноћи дуге и кад се мање ради. Упали се тада лампа шпиритуша и из посебног сандука, у коме се чувају најдрагоцјеније ствари и то под кључем, извади пјесмарица.
Пјесмарицу чита ђед, и то на посебан начин, који је занимљив колико и сами садржај пјесме, ако не и више. Припреме за читање пјесмарице нису нимало незанимљивије.
Ђед најприје свечано сједа у троножац као неки мали цар, па се онда намјешта у њему, тражећи најподеснији положај за читање. Мешкољи се и малко уздиже, баш као да је на царском постољу на коме сви морају јасно да га виде. Кад се коначно намјести, из онога сандука који је увијек под кључем, додају му пјесмарицу. Узима је некако свечано у руке и, прије него је отвори, дуго посматра и загледа, све некако измичући главу уназад како би је што боље осмотрио. Кад се све те припреме заврше, ђед раствори пјесмарицу, не водећи рачуна на којој страници ће да се отвори. А и зашто би кад су све пјесме у пјесмарици подједанко добре и занимљиве.
Тада, умјесто да одмах крене с читањем, ђед отпочне са новим припремама. Сад припрема нас слушаоце који једва чекамо да чујемо пјесму о подвигу Марка Краљевића, премда смо је чули већ на десетине пута, па је скоро цијелу знамо напамет. Мрмља ђед:
-Мммм… аааа… ееее… оооо…
Траје то мрмљање задуго. То нас он на тај начин уводи у пјесму, баш као што жене уводе пређу у брдо и нити на стану. Онда почне да дише дубоко, гласно и шиштаво, некако слично као и дервиши у текији кад се припремају да падну у вјерски транс. И тек кад осјети да смо потпали под његов утицај, отпочне са читањем:
-Вино пије Краљевићу Марко, у Прилепу, граду бијеломе…
Све се утишало и све је одједном нестало и престало. Чује се само ђедов глас, који надвисује све нас који слушамо без трептаја ока, кућу у којој смо, цијело село и саму свеколику земљу. Тај глас и није од овога свијета јер се диже високо, високо и још више. Диже се до самог небеског свода, утапајући се у њега и одлазећи некуд још даље, гдје ваљда и постоји тај други невјероватни и неслућени свијет. Утапамо се у пјесму као у дубоку воду, она нас прима у се и ми њу у срце, душу, тијело… То је онај необични а добро знани тренутак кад се трнци коте и гомилају у грудима, надирући и преплављујући све дијелове тијела. Од њих се надимају груди, повећавају зенице, а мишићи на цијелом тијелу наизмјенично шире и стежу. Све је тако величанствено и невјероватно.
Ђед не чита пјесму него је пјева, и то на онај посебан херцеговачки начин, са отезањем, застајањем гдје треба и повисивањем и спуштањем гласа. Тече пјесма као ријека, час валовита и бучна, час жуборна и тиха. Не умије то свак и није то лако научити, то се рађа при човјеку.
Док ђед чита, ми који слушамо претворимо се у живе кипове. Не устајемо, не окрећемо се , не гледамо на страну, чак ни не дишемо како треба него помало на сламку, тек толико да преживимо. Кад стигне до завршног дијела пјесме, у коме Марко побије равно стотину „Турака зулумћара“ што су злостављали „сиротињу рају“, па кога сабљом, а кога „топузином тешком“ и „шестоперцем златним“, баба уздахне и пусти сузу. Тренутак потом, кад је пјесма већ завршена, проговори плачним гласом:
-Е, светиле му се и златиле руке осветичке, дао лијепи Бог.
Нама осталим слушаоцима, поготово дјеци, треба још доста времена да се приберемо и да изађемо из пјесме у коју смо цјелокупни уронили. Али и кад изронимо, стихови још задуго остају у нама и ђедов глас звони попут звона са цркве, хучи као невријеме, грми као гром…
Кад ђед није ту, пјесмарицу чита баба, која не зна ниједно слово, не рачунајући округло о. Али, ако не зна слова, зна напамет скоро све пјесме из пјесмарице. Упркос томе, не умије да их казује што неће отворити пјесмарицу и гледати у њу као да чита. Отвори тако пјесмарицу, не водећи рачуна на којој је страници и пјесми, па започне с читањем. И она најприје мрмља, покушавајући да имитира ђеда, али то није ни близу њему. Осим тога, баба нема право да сједе у ђедов троножац чак ни онда кад он није ту па она чита пјесмарицу. Има ту још доста тога на што она нема право, тако да то све није ни налик ђеду и његовом читању пјесме из пјесмарице.
Оне двије-три жене, које су и дошле да чују пјесму из пјесмарице, нити гледају на којој је баба страници и пјесми, нити им је то важно. Која им корист и да погледају кад ни саме, једнако као и баба, не знају ништа даље ни више мимо округлог слова о. Баба често окрене пјесмарицу наопако, а да то жене које је гледају и слушају и не примијете. Ипак, у неко доба, нека од жена која пажљиво слуша бабино „читање“ пјесме из пјесмарице, побуни се и каже јој да не чита тачно.
Баба се тада мало љутне, прекине читање, заклопи пјесмарицу, а онда оптужи јетрву-комшиницу да је учинила велико светогрђе јер је прекинула читање пјесме. А пјесми и пјесмарици нема ништа горе него кад јој се, усред пјесме, прекине читање. Дође ту и до мале препирке, али се све брзо смири јер трећа комшиница каже да ће се, чим дође ђед, знати која је од њих двије у праву. Послије, кад ђед стигне, засједа судско вијеће, коме је он предсједник, први и други члан, па се зачас утврди која је од жена у праву и спор је ријешен. Нема ту даљег коментара, примједби ни жалби јер се ђедова не пориче.
Данас су друга времена. Нико пјесмарицу више не чита, а мало ко је и призна. Не признају је чак ни историчари. Све је то, како веле, народна маштарија и измишљање без икакве основе и везе са стварношћу. Вјерују само папирима и документима које, кад је ријеч о нама источним Херцеговцима, могу да пронађу једино у Дубровачком архиву. Објашњавам им да су нас Дубровчани увијек гледали својим очима, па на такав начин о нама и записивали и у архиву записе остављали, па им казујем и истиниту причу о томе. А у тој причи, која датира у вријеме прије посљедњег рата, се вели да Дубровчанину, негдје око четири поподне кад према дубровачком обичају, послије ручка, сви одмарају, звони телефон. А он каже: „Ајме, тко телевуна у недоба? А мора да је нетко из Билећа или Гацког, не вјерујем да би Требињани“. Наравно, такав вид некултуре није својствен Дубровчанима, који се знају држати реда, па је њих потпуно искључио. Али не помаже ни прича из живота, историчари вјерују само папирима.
Кад је умро ђед, а потом и баба, рођак је пјесмарицу однио за Београд. Кад је недавно умро и он, његов син а ђедов унук, рођени Београђанин и већ средњовјечан човјек, пјесмарицу је бацио у контејнер. Тако је славна пјесмарица са још славнијим пјесмама завршила на београдском буњишту, гдје завршавају све беспотребне ствари. Приговорио сам му и рекао да је пјесмарицу, ако му је била вишак, могао да остави мени на чување. А он ће:
-Шта ће ти, бре стрико, песмарица кад све имаш на Гуглу и Моцили. И ко да је чува кад и ти рикнеш за пар година.
Зачепи ми уста на београдски начин, београдским рјечником и стилом. Поздравих се са београдским рођаком и ђедовом пјесмарицом, па прекидох телефонску везу.
А она пјесмарица, одбачена на београдско буњиште, одједном проговори однекуд дубоко из мене, и то ђедовим гласом: „ Сад сам непотребна и сувишна, а док сам била читана и слушана у свакој српској кући, Србима се дивила цијела Европа. Чак је и велики Гете учио српски, само да би могао да ме чита. А данас, баш данас кад сам умрла на београдском буњишту, Србима се смије цијела Европа и спрда се с њима“.