Седеф

И таман на делу света где се јасно видело да су се спојили небо и океан, севну муња којасе чула тек након тридесет секунди. Океан под црним небом беше резедо стакласт и врућ ветарносећи со вртео се око тела.

– На тридесет километара од нас је ударио гром.- рече чупави тамнопути дечак, готовоиндиго плавих очију и јарко плаве косе.

– Како знаш?- упитах запрепашћено. Беше то дете од шест, седам година. Школе није било,нити учитеља. „Одакле му знање које се добија само у школама?“, помислих.

Дете ме детаљно осмотри делујући збуњено због мог питања. Погледа у небо, у море, па умене поново.

– Када видиш муњу, бројиш на прсте док не чујеш гром. Колико прстију избројиш, толикокилометара је од тебе гром ударио. То зна свако ко је икад ишао на океан. Деда каже дати долазиш однекуд где нема океана. Како је то могуће? Да ли стварно постоји такавсвет?- плавооки дечак је причао и плео мрежу.- Твој деда је у праву. Ја живим на копну. Ту нема океана.- рекох готово као кривац.

Дете остави мрежу и плетиво и одскочи у страну. Трзајем тела заузе положај као да се спремаза бег исколачивши очи ка мени.

– Значи, истина је! Да ли то значи да ти долазиш из дубине земље, из дубоких пећина у средиштуземље, из света где живе велики гуштери и змије?- преплашено упита дечак.

– Не, никако!- забринуто му одговорих, па наставих да објашњавам:

– Мој свет је на над земљом, такодје имам небески свод изнад себе, али немам океан.

Дечак ме посматрао и анализирао шта рекох још увек држаћи се положаја који би му омогућиода ми пружи одређени отпор уколико би то било неопходно.

– Немогуће. Лажеш! Како може бити копно без океана, када је све океан или је на океану,или у пећинама под земљом. Где год да подјес доћи ћес до океана, увек се копнозаврши, а океан је бесконачан. То што причаш је немогуће!- дечак је био неповерљив.

– Постоји свет који је много далеко од океана, ја живим у таквом свету.- рекох му.

Ћутао је покушавајући да открије оно што је тражио, а онда упита:

– Ако је тако ти засигурно не дишеш под водом?-

– Наравно. Људи не могу да дишу под водом.- одговорих му.

– Знао сам да лажеш!- дете рече и скочи у океан.

Невреме се увелико рашчистило и сунце је почело да пече откривајући тиркизну дубину под нашимкануом. Мој поглед се губио ка дечаку који је ронио ка дну океана. На тој дубини он и његовапородица скупљали су шкољке. Сасвим јасно кроз кристално прозрачну воду видех дечака какостаје на океанско дно и почиње да корача. Дечак је правио један за другим кораком скупљајућишкољке. Вешто се кретао по дну, по свету ком припада. Сунчеви зраци преламали су се о јатаразнобојног окаеанског света и дечака који се стапао са тим светом. И потраја лов на шкољке.Дуже него ма чији дах на копну. Дете изрони. Кану се заљуља. Дечак спусти улов у корито кануа.

– Како успеваш толико дуго да задржиш дах? Како успеваш да ходаш по дну?- упитах правећи се да не знам да тај народ хода по океанском дну једнако као и ми по тлу.

– Не разумем питање.- одговори дете.

– Како успеваш да ходаш по дну?- понових у намери да ми овај пут одговори.

– Исто онако како и ти успеваш ту да седиш и чекаш своје бисере због којих роним.- рече детесасвим једноставно.

– Али како си то научио? Превише си мали. Зар те није страх?- упитах га.

– Научио? Нисам ја то научио. Ја то знам. Мој деда каже да сам ја велики. Зашто кажеш дасам мали?- упита дете скоро запрепашћено.

– Хоћу да кажем да још увек ниси ни момак, ти си још увек дете, а имаш вештину одраслеособе.- рекох у намери да ублажим недореченост.

– Одрасла особа је она која има жену. Да би имао жену мораш да имаш кућу. А да би имаокућу мораш да је направиш. Кућа се прави од шкољки. Ви бели људи кад додјете, ми узмемоод океана шкољке, повадимо бисере, а шкољке враћамо назад океану. Ми вама дамобисере, ви нама помогнете да правимо куће. Кућа је много већа од бисера. Многобисера треба да се извади да би се направила кућа. Што пре почне неко да вади бисере, то ћепре имати кућу. Океан нам даје бисере, а ви нам дајете материјал за куће. Овде сеникада нико није родио ко не дише под водом и ко не хода по дну. Али без ваше помоћи небисмо имали куће.- дете ту застаде.

Запрепашћено га упитах:

– Али, како дишете под водом?

– Другачије него изван воде. Напољу дишемо на нос. А под водом преко наше душе.- речедете.

– Како преко душе?- упитах изненадјено.

– Ти не знас? То је чудно. Деда каже да ви, бели људи, све знате. Како онда то не знаш?-упита дете знатижељно.

– Не знам јер код мене у мом свету су битни бисери, а не душа.- рекох му.

– Како?!- запрепасти се дете, па настави:- Без душе не би било ни бисера. Захваљући њојдолазимо до бисера. Она је и унутар и око тела. Тело је ограничено душом, као острвоокеаном. Душа је као океан, свуда око човека који је острво за душу. Душа може све.Тело ради шта му душа каже. – дете рече.

Сунце поче несносно да пече и ставих шешир на главу.

– Због чега стављате кров на ваше главе?- упита дете показујући руком на мој шешир.

– Да се заштитимо од сунца.- рекох му.

– Како то? Због чега се плашите сунца? Оно ником није нашкодило. – запрепасти се дете.

– Нисмо навикнути на јако сунце. –одговорих му.

– Знао сам да лажеш. Ти живиш под земљом. Зато ти смета сунце. А шта значи твоје име?-упита он изненада.

– Моје име значи сан, сањати. – одговорих му.

Дечак се замисли, па рече:

– Сад ми је јасно зашто си овде. Зато што ти ово сањаш! Моје име значи сусрет. Зато сам тесрео у твом сну.-

Осмехнух се.

– Ти си предивно дете.- рекох му.

– Узми ове бисере док се твој сан није завршио. Узми и дај ми то што ће ми помоћи данаправим кућу једног дана. Пожури.- рече дете брзо веслајући до обале.

Како додирнух меки бели песак на који се Пацифик преливао благо и пенушаво, извадих новац.

Дадох га детету.

– Ево, узми.- рекох.

Дете ме погледа, узе новац, чврсто га стегну, климну главом и отрча ка колиби испред које гаје чекао старац. Када му дечак преда новац, старац ми махну руком у знак захвалности.Бисере поново пребројах у свом дзепу. Чврсто их стегнух.

Окренух се и наставих да корачам плажом која је брисала моје стопе. Осетих. Није желела даме памти. Негде на једном стенском узвишењу видех стазицу ка врху. Попех се. Видик сепростирао до краја света. Са једне стране деца су ходала по дну океана скупљајући шкољке.Са друге стране моја стопала су додиривала врх њиховог света. Погледах океан под литицом.Јарко зелени океан пенушао је ударајући у стене. Нека деца су пливала ка месту које јепенушало. У дзепу стегнуте бисере ставих на свој длан. Пажљиво их погледах још једамут.Беличасти, пурпурни, плави, зелени, ружичасти светлуцали су у седефастим преливима на сунцу.Наједном, полетеше ми из руке попут птица које се сурвавају ка океану враћајући се у свет изког су неодвојиви. Океанска пена прогута и снове и сусрет.