МИТ О СРПСКОЈ КУЋИ НАСРЕД СВЕТСКОГ ДРУМА – ИСТИНА И ЗАБЛУДЕ

Већ више од два века, а заправо, тако је још од шизме, ако се историјски промишља (сетимо се да су крсташи, ватикански војаци, „туристички“ прешли преко Србије, у свом злопоходу на Свету земљу, и доцније против Византијског царства), како је у делу светске историографије, оне са зпадним инсигнијама, као и у списима хроничара, историчара, путописаца, диломата, ухода, поробљивача, војсковођа и политичара са исте адресе, Србија означена као кућа насред друма.!

Земља – неизбежно на путу свакоме – једнако и путнику и (без)намернику, научницима и истраживачима, туристима и радозналцима сваке феле, пријатељима и гостима, и нарочито шпијунима, освајачима и разбојницима са светских друмишта… И инима, у које сврставам мигранте по сили ратних околности, и оне који нису у томе векторском пољу, али улазе у нашу земљу, крећу се одважно њеном територијом, у привидном расулу, неретко под образином анонимуса (НН лица), новчано поткрепљени и наоружани као каква паравојска, видимо то и читамо о томе, а без познатог плана и циља тога њиховог једносмерног кретања – осим сумњиве и већ излизане шифре да траже неку (своју) адресу у Европској унији. А до те адресе, иако је педаљ испред њих, никако да стигну, што је симптоматологија сама по себи.
Пелцер мантре о Србији као „кући насред друма“ примио се готово истовремено, прећутно и као очекивано, и у нашој научној и лаичкој јавности, њеном знатнијем делу, чиме се до данас објашњавају и тумаче, скоро па ублажавају и оправдавају, ако није прејако речено, малтене сви империјалситички зулуми, уцене, претње и бласфемија које несмањено циркулишу у својој дијаболичкој орбити, а повод су или узрок непрестаног страдања и патњи нашега нараода.

Али и неспособности и несналажења спрских државника и политичара до данас, преламају се готово редовно, као по некаквом неписаном правилу, кроз призму (наводног) фатума те насредрумине српске куће. Да Србија није ту где јесте – а Творац је баш тако устројио, као све што је удомостројио по Промисли – било би нам много боље! Тако то сагледавају, и вајкају се, силни аналитичари из историјског, геополитичког и геокулурног регистра, домаћи политички опсенари и њихови медијски послужитељи, разна кокодала која као шишмиши висе по друштвеним мрежама које и јесу, сва је прилика, и намењена махом том соју, сорти. Часницима Светске фејсбук академеије наука и уметности!

Родна кућа, држава, земља, родина једног народа која је означена као кућа насред дргума – већ самим тим означитељским појмом – предизображава, верује се, рђав знак судбине, и привлачи на себе (све) лоше поднебесне силе! Заступници ове (хипо)тезе са наводним упориштем искључиво у географији – обавезно додају да се та друмска кућа у којој живи српски народ у своме, наметнутим ратовима споља, и геноцидним истребљењима далекосежно оштећеном демографском (и укупном) статистичком збиру – досољавају да се тај наш насредрумични дом налази, гле чуда, на раскрсници светова!

Зашто се баш то редовно истиче?

Па се у те светове трпа и пакује: религија, раса, култура, цивилизација, језик, традиција..И све то као битна разлика у односу на друго и друге, разлучење, својеврсно меко или тврдо предзиђе (зависно од ситуационе планиметрије!) спрам оних који не обитавају, немају ту карму, да живе ту где живе, по Промисли, они друмаши!

Поставља се разумно питање – које ће многи (про)тумачити, слутим то, и као реторичко и лаичко – питање које, ни као такво – нико досад не поставља, или није поставио од умних Срба, или барем мени то није познато, што ће бити уписано на мој рабош, с правом, као грех, уколико је посреди моја необавештеност – зашто би један животни простор на који је Господ посадио један народ, српски народ – .зашто би (баш) тај простор, по којем то објективном кључу: географском, историјском, научном, односно метафизичком, или по неким другим параметрима – био адресиран као, једино и искључвио – кућа насред друма?

Наравно, не може се сасвим искључити – али само као секундарни, пропратни моментат – утицај географије на један државни ентитет, при чему условно подразумевам, на пример, мале земље које живе у сауседству великих, данас, односно одувек империјалистичких апетита; земље са и без изласка на море; државе у планинским, каментиим, сушним, подводним, мочварним пределима, итд. Могли бисмо сад упрети прстом у географску мапу Земље, па следећи крути географски азимут (који се, знамо то, граничи неретко и са економским) кренути трагом трансверзалних морских путева и енергетских коридора, минералних и рудних чакри, руже ветрова, малобројних еколошких оаза, станишта ретких животињских и биљних врста (можда за другу Нојину барку!), путевима памука, свиле, пирата, дроге, оружја, белог робља, птица селица, идеолошких бакцила, пројектованих миграција, или пак мрачним кморидорима цовид 19, светским друмовима вакцина, зашто да не! – па кликнути: ево, она је земља насред светског воденог пута; она друга у средишту рудних блага, а она тамо на извориштима питке воде; ова овде право светилиште са гледишта сакралних објеката, споменика културе и уметничке баштине, а гле чуда, она мала, скрајнута, економски патуљак или можда будући див – лежи на подземним тунелима тајних лабораторија, итд. И шта бисмо, идући тим траговима, тиме открили – или – извесније је – прикрили, можда, ако бисмо установили да је ова или она држава насред, покрај, накрај европског или трансевропског (копненог и воденог) друма, или пак у буџаку, недођији света?

Могли бисмо, велим, тако учинити – али ко нас је то овластио да преозначавамо Божију грунтовницу?!

Па чак и да уважимо тај пуки географски критеријум (коме можемо додати и одговарајући префикс или суфикс) који никако не може бити пресудан, не може бити референтан (осим можда за оне који још увек верују у Дарвинову теорију, заклињу се у спасоносну формулу комунизма или необилерализма, што је једно те исто, ланчани мутант, или у непогрешивост риммског папе, којих, тих обрнутих верника, на све мање плављој Планети, наравно није мало!) – дакле, ни урпкос свему овоме не може се тим критеријумом објашњавати и тумачити Божији план, позивајући се притом, додатно, а кобајаги научно, на антрополошке фаталисте или н антропозофске враче.
Непоузданост овог географског (или некогх другог параметра) тим више је упитнија, изоштренија ако се има у виду да у матичној земљи српског народа, Србији, дакле, тој развиканој балканској кући насред светског друма – обитавају, од неког времена, и друге нације и етниичке групације, за које нико од белосветских читача судбине не каже – не телали на све четири стране Мегалополиса! – да и они живе у кући насред друма, са свим ризицима и опасностима таквог живота, укљућујући овде и друге земље Балканског полуострава, поготово оне новостворене, зачете вантелесно, у глобалистичкој епрувети!

Карма (да се условно послужимо овим будистичким термином који, уз дужно поштовање, није део светоназора овог аутора) тих других на Балкану је, у правилу, добра, позитивна, штавише прогресивна, има будућност, и без алтернативе је!! Једино се српска судбина, голи живот Србаља у отаџбини и изван ње, непрестано, изнова и изнова, доводе у питање, у искушење, кушање свих ђавола овога света; на рубу је ножа, пушчане мушице, изгона! И неретко, додају ти исти: на ивици регионалног карамбола!
Отуда, с обзиром на ово потоње, то стално, инфантилно, увредљиво, лукаво утувљивање Србима у генетски и друштвени код – а што су вазда нагодне домаће власти ропски прихватиле, па и оне, те власти, гле јада, са свих грана и кровова даноноћно то врапчињају! – о миру и само миру који је најпречи, без алтернативе. Док дотле против овог народа несмиљено траје нетактични дипломатско-политички рат који никад није ни престајао! Као да је овај народ, не дај Боже, потомак Александра Великог, Наполеона,Фирера, Анте Павелића, или Ујка Сама, на пример, па мора бити подвргнут лустрацији и гвозденој катарзи мира!

Након Берлинског конгреса, албанске голготе, Добруџе и Кајмакчалана, по Србе самопогубне Краљевине СХС, Јасеновца, Јадовна, Голог отока и Брозовог гулага, покоља Срба у Кравицама и Братунцу, и поготово погрома крајишких Срба августа ’95, те отимања Косова и Метохије – стална, непроменљива адреса, господо моја, за такво самооптужујуће, самонаметнуто а лукаво учитавање мира јесу Загреб, Љубљана, федерално Сарајево, Подгорица, Скопље, Приштина, Софија, Букурешт, Будимпешта, Тирана; али и Ватикан, Берлин, Вашингтон, Брисел, Париз, Лондон, Анкара – да, с правом, проширимо мало простор припадајућег региона.

Да ли је ова бајалица о „српској кући насред друма“ којом се жели засенити стара работа Ватикана и западних империјалиста, не заборављујући притом и Османлије, настоји аболирати посао светских џелата – нечији изум?
Да. Јесте.
Опак изум са предумишљајем који је наш народ, скупо платио, ин виво. И плаћа, у ратама!
Колосална измишљотина са злоћудним синдромом који мутира.
Пакосна патворина ватиканских војака закрабуљених под разним образинама.

Кад би се баш хтело (успело до краја!) бити врач погађач, фаталиста и циник – могло би се рећи – поготово узимајући у обзир укупну историју људске цивилизације коју густо (пре)покривају ратови и последично томе разне елементарне катастрофе – па комотно устврдити да је сваки животни простор на планети (готово сваки његов сантиметар) било ког народ на свету, или барем већине сиромашног дела човечнаства – становнита кућа насред друма. Географија и историја, при томе, бојим се да не би биле од никакве помоћи, или барем не кључне, нити би оне биле олакшавајућа или насупротна околност!

Поставља се (и) друго простодушно питање: ко је, када и зашто, само на српски животни простор, српску кућу метонимијски казано – истурио тај црвени или црни, исто је, барјак? Под исти упит може се подвести и ово: зашто се српски етнички и историјски животни простор тврдоглаво смешта на раскршће светова? Зар је то одиста једини такав предео на Земљи?! Митологија, фолклористика, те нека парапсихолошка „науковања“ подсећају, можда и с разлогом, да се на раксршћима одувек окупљају – вештице и вешци! С тим у вези, није ли измештањем и геополитичким „инсталисањем“ српске куће насред светског друма – српски народ аутоматски сврстан, срчаунато или не, у, Боже ми опрости, свет нечастивих сила?!

Има ли каквог одговора на ово питање?
Елем, досад се српски народ (који је под сталним биометријским надзором католичког Запада), онај његов памтљивији део, на властитој кожи уверио, опитно, ин виво – да баш на ту његову злоћудно пројектовану расрксницу светова – непрестано јуришају светске вештице и вешци, из политичких, расистичких, војних и економских центара моћи колективног, империјалистичког Запада!!

Дојучерашњи силнции из зоне петродолара, војне индустрије, производње и „сејања“ револуција и ратова, погибељних сојева вируса, поробљавања нејаких и сиромашних, пљачке и девастације туђих приодних блага, прозелитизма, дигиталне пошасти, индустрије забаве, хедонизма, лажи и клептоманије, ГМ-хране, трансухуманизма и иних сатанистичких игара – шта су друго него друмски разбојници? Е, упрао се њихова црна кућа налази насред свих светских друмова и стаза! Проћи се више не може безбедно ма куд да се запутило намучено чељаде, а да му ови зликовци нису за петама.

Или испред њега.

Баш они су она раскрница, раскрижје свјетова где нема, нити сме бити никаквих других светова, нити другог живог света, народа и народића – осим једног, њиховог!

По истом еугеничком трику, опажамо то јасно, и Руска Федерација је озлоглаашена као кућа насред светског друма, и на њу, као и на српски дом, пободен је црновено-црни стег, иако ова земља није то ни по пуком географском кључу, строго узев. На ову највећу словенску, православну државу на свету, и уопште, највећу на Планети, која је одувек била само на своме путу кроз историју, време и вечност, чопоративно се сјурила цезаропапистичка дружина, која никад није поштовала ни једну од оних десет Божијих заповести у које се клела као у папину непогрешивист. Крвожедно се стуштила, јер јој је измакао у последњем трену највећи залогај за који се припремала, оштрила канџе и зубе читав миленијум. Двадесет четврти фебруар 2022. године беше преломни догађај у разисторији обезбожене цивлизације, јер дојучерашње западне вредности натуране свету, а подмукло упаковане у главњу од кудеље и катрана – изгубиле су засвагда своју валуту.
Русија ће коначно стргнути онај барјак са свога Световладимирског крова.
А Срби – шта они, односно шта коалициона власт ове земље, као и тзв.опозиционе политичке странке, њен(и) главни експонент(и), раде?

На „срску кућу насред друма“ – однедавно су истурили и барјак „западни Балкан“, ваљда као додатни симбол, додатни распознавајући знак, шта ли, или да би се, можда, појачао апетит колонијалних цивилизатора којима у (под)свести Балкан конотира веома ружне представе и предубеђења. Из досадашњих уџбеника географије које смо читали, и ваљда нешто научили, сазнали смо, и видели, да се један други предео Балканског полуострва означава поменутом одредницом. Откуда Србија, који постоји много дуже и дубље од једног миленијума, а о постојанаанству и старини српског народа који је овде на овим просторима одвајкада, од постања, откако је Сунца и Месеца – јасно говори Винчанска култура велелепне подунавске цивилизације, што неупитно посведочују сва досадашња археолошка и лингвистичка истраживања која су у томе пољу и најпоузданија.

Откуда, дакле, и зашто земља Србија у томе криво означеном балканском буџаку?!

Ово је једино може „разумети“ уколико је, можда, у међувремену написан неки нови географски приручник (штамапн у Немачкој или у Загребу, на пример!), за који још јавност не зна, изузев повлаштених зналаца, или је „пронађен“ и нови компас који на другачији начин показује стране света, географске дужине и ширине, пралеле и меридијане!?. Или је, можда, Србија тврдо сврстана на ту страну света како би се и на тај начин, ует орби, ставило до знања да она, по сваку цену и без алтернативе, инклинира западним вредностима? Верујемо, и жарко се надамо, да ће нам домаћи струпњаци просветлити памет, проширити наше скучене западнобалканске видике!
Треба само бити стрпљив, сачекати још које столеће, још коју деценију!
Једва се ослободивши гуња Југославије, шињела кроатоцентричног југословенства – иако нам још маршалске еполете и херојска, самопогубна ордења сатиру рамена и сабијају нас у земљу – ево, већ смо похрлили да се заогрнемо балканском кабаницом које никако да се отарасимо, и насумце кренемо, с балканском дружином, у балканску, односно у еврпопску маглуштину, што је и циљ овог сломивратног насумичења, односнно балканизације и позападничења Србије.

Речју: силовање Србије.

Напросто је запањујуће, да не кажем застрашујуће, поражвајуће, што наше политичке, и нажалост, великим делеом и интелектуалне елите, и не само они, ни након толиких векова страдања и заблуда овога народа која су узрокована и одијумом Запада према Балкану као простору расних лилипутанаца и пексина – напросто не могу да замисле и виде Србију као самосвојну, самобитну, слободну, самоодрживу европску земљу. Земљу у вектору својих природних, предачких, историјских интереса, са својим јасним националним гледиштем, са својом антрополошком осом.
Откуда, и зашто, та жудња наших политичара и назовинтелектуалаца за чопором, слепим удруживањем, и рердовно на своју штету? На ово ће морати да дају кристалан одговор социолози, антрополози, политиколози, психолози…

Да се, на крају, усидримо у луку из које смо кренули, односно вратимо основној теми. Недвосмилено је да је онај барјак на „српску кућу насред светског друма“ пободен још 1054. године. Побола га је једна рука из Ватикана. Прозелитска једна рука. Од тада је људска цивилизација разлучена пастирски (у оба значења овог појма!) на онај његов део којим јуправља она Рука, и онај други свет.

Несвет.
Ненаш свет.

Неко ће, из српског света, морати, најзад, примером руског света, да стргне онај црвено-црни стег са Богомданог српског животног простора.
И да канонизује стару истину да је Србија, по Божијем домостроју, кућа на сопственом путу кроз време и вечност.