Успомене моје бакице

Послије дужег успињања према Горњем селу, изађох на једну чистину. Преда мном се указа простор ванредне љепоте. Висораван са брежуљцима и шумарцима, окружена кршевитим висовима, са једне стране Требевића, а друге стране, шумовитим обронцима Јахорине.
Сједох на један велики камен, гдје су се вјероватно многи одмарали од дуга и напорна пута, а сугурно, својевремено, и чобани док су предвече привијали своја стада, овдје су им можда била и солила. Овај неправилни камен станац на кршевитој заравни, обраслој највише травом пискавицом, која је ничија и свачија, као да је од Бога дан за ту сврху, да се мало застане и разгледа околина, мјесто одакле се види најбоље и цијело село, готово свака кућа. Посматрам разбацане куће, штале, козарице, помоћне објекте, многе озидине, видим да има и воћњака, претежно шљивици, нема их много. По међама највише се истичу, дивље трешње и крушке дивурице, између кућа и штала понеки орах. Препознајем некадашње сјенокосе и оранице, само искусном посматрачу уочљиви су наори, међе, мјеста гдје су биле ограде, утабани путељци из различитих праваца, који се спуштају селу, од многобројних стада оваца и говеди, годинама одлазећи и враћајући се са паше. Препознају се и бивши мали вртови-купушњаци и други трагови које је оставио човјек својим вјековним битисањем.
Кренем полако, спуштајући се са ове заравни према селу главним путем. Једва пређох, прескачући с камена на камен, један поток који избија силовито из букове шуме, погледам узводно, мало повише стари млин, зарастао у трње, значи ту су мљели жито. Погледам мало боље, има још неких дрвених објеката на води, то су сигурно могле бити ступе за ваљање сукна, мочила за обраду конопље, прање вуне, ипак не усуђујем се пети горе и испитивати, превише је зарасло у шикару. Наставим полагано, разгледајући, путем према селу. Са једног мањег превоја поново се спуштам и ударим на врело. Највише волим кад дођем у неко село, да видим какво је врело, извор, одакле се носила вода, колико је удаљено од кућа, како се одржава, као и гробља. Издашан извор, види се, вода избија у два млаза, један јачи други мало слабији. У два постављена подужа дрвена олука-лијевка, чесмице, вода се прељева преко дугачког дрвеног корита, испод кога је један базенчић, обрастао барском травом, нема сумње, давно забенћен, за појење говеди, са лијеве стране дрвено постоље, једна страна нагнутија, вјероватно перило, за прање рубља, готово труло, али још стоји. Унаоколо повеће камење, сигурно је оно некад имало своју јасну намјену и функцију. Морам мало и овдје присјести. Старе врбе поредале се са једне стране, као да исчекују своје редовне водоноше, на једној врби задјевена праткљача, нешто ми дође и мило и тужно у души. Боже мој, колико ли ове врбе памте, тајних разговора и јадиковки младих невјеста, дјевојачких и момачких састанака, обећања и отмица, суза, смијеха и пјесме. Поточићем, којег ствара врело, низводно, обрасло је зовом, ракитом, врбиком, јеховином и разном крупном барском травом.
Приближавам се првим кућама. Нигдје живе душе. Заустављам се код једне, која је некад, види се, према начину градње, распореду просторија, окућници и осталим привредним помоћним објектима, могла бити велика задруга. Двоја врата су већ одавно затворена, прозор на једној страни сломљен, нема стакла, један отвор затворен старим гуњем и кучинама. Очигледно је, давно је разбијено и не намјерава га нико наново постављати. Са друге стране куће један је улаз, уска утабана стазица од улазних вратница са главне улице, говори да се још неко жив креће овуда. Наслоњен на ограду од старих пармака, посматрам велико двориште. Обрасло је травом и коровом, највише жаром, автиком, штавољом. Мало даље од куће, испод мљекара, велики орах, широкога листа пркоси времену, и као да је тек његово царство дошло, разгранао се и издигао изнад ове немоћне старине и остале слабије вегетације. Неколико старих шљива са горње стране куће, према улици, одбројава своје посљедње дане, имела је немилосрдно освојила и многа друга стабла и неумољиво црпи посљедљу снагу. На крају дрвореда према улазним вратницама, опет повећи камен, то је сигурно бињекташ, мјесто, одакле се узјахивало на коња. Пред улазним вратима куће, преврнуто дубље распукло, дрвено корито. У травуљини, препознају се дуги, перасти листови калопера, до њега, пелин и повратић. На мљекару, окомитом, двосливном крову од шиндре, похватала се одавно маховина, лоза, изнад врата, закопитила се чуваркућа, испод стреха, милодух. Једна ружица, џулбешећерка, бог зна чијом руком засађена, дјевојачком или младинском, раширила се испод прозора соба које се налазе на подруму. Природа узима свој данак, осваја полако сваки педаљ земље и прождире незадрживо трагове људског живота.
Не волим да улазим непримјетно у оваква дворишта. Очекујем да ме неко од домаћих, ако их има, први примјети. Знам добро ћуд људи, посебно у удаљенијим и напуштеним селима. Колико сам се занио у реконструкцији живота ове некад сигурно бројне сеоске заједнице, не примјећујем, са друге стране куће, окренуте према сјеверу, под старом крошњатом зерделијом, сједи старица. Погледам мало боље, нешто ради у рукама, по покретима, рекло би се, плете, али чујем, нешто прича, сама са собом, не могу разумјети шта говори, можда наглас броји жице.
Размишљам како да се огласим, да је не изненадим, први сусрет врло је битан за успостављање даљег контакта, али и бакица се занијела у свом послу. Сједи на некој клупи за столом, пред њом видим и новине, можда чита, значи моја бакица је писмена, онда сигурно добро и види, док може да чита без наочала. Тако посматрајући је полускривен иза пармака, нехотице сломијем врх пармака који тупо зашкрипа и одаде ме. Бакица, сигурно навикнута на све звукове око себе, брзо подиже главу, окрену се у правцу звука, препознавши да се живо чељаде налази у њеној близини. Стечено знање вишегодишњим животним искуством. Исто кад кер залаје, сваки домаћин и укућани, препознају по лавежу, да ли лаје на човјека или неку животињу, или онако, ко за себе, да се огласи.
Збуних се више ја, што ме издаде трули пармак, па брзо кренух према њеној вратници са већ устаљеним поздравом, као да је познајем стотину година.
« О бакоо, јеси ли живаа! Шта радиш ? « Отворих вратницу и кренух њеном стазицом кроз траву. Она је већ била на ногама, са штапом у руци, ишла ми у сусрет. Поздравим се, помоз бог, пољубим је у руку, такав је обичај на селу некад био, она мало руку отима и срдачно отпоздравља.
« Е очи моје, жив ми био, па зар има још неко да оће стару бабу у руку пољубити !? »
« Има бако, видиш, има ! « весело јој одговорим.
Старији људи на селу воле да знају с ким имају посла, не чекајући да ме испитује, одмах се претставим и рекох ко ми је казао за њу. Она поче да набраја, поименично, знала сам овога, онога, јели жив тај и тај, гдје су сада, и тако редом, причајући, сједосмо на њену клупу, за сто од грубо-тесаних дасака. Предам јој мали поклон, она се нећка и помало стидно узе, захваливши се.
« Фала ти моје дијете, нек си ти дошо, благо мени, да се мало разговоримо, мени то фали, а имам фала богу свега, нисам ни гладна ни жедна, имам и овиг дроњака, не знам коме ће и то остати, нећу живити орлова вијека !»
Са ове стране осмотрих поново кућу и њен дио у коме она живи. Подрум од камена, обијена малта на једном мјесту показује зидове од дизме, кров, преко старе шиндре, прекривен је лимом, један димњак на цијелу кућу, четири двокрилна прозора, не рачунајући горњи бој, таванске просторије. Мљекар са десне стране од улазних врата, под дрвеним олуком дрвено буре за кишницу, поред њега пластична бањица, овако са стране изгледају ми као два странца, који један поред другог хоће да коегзистирају. Између двије шљиве разапет штрик, Бакица суши свој веш, двије блузе од поркета, једна кецеља, тамнијих боја, тамноплави рубац са бијелим бобама-тачкама, двоје дуге чарапе бјелаче, једне шарене терлуке и женски доњи веш од памучног шареног платна, све прикладно старијим женама на селу. Чујем негдје испод куће раколе се кокоши, мало даље, према улици, у штали од дрвених љеса, чује се ситно звонце.
Почех управо разговор о кући, онако успутно, кад је грађена, ко је правио, има ли ишта живо, наравно, без записивања и снимања, и то стари људи на селу не воле.
Прича се даље калеми једна на другу, полако, неусиљено, понекад ме приупита, а што то мене занима, кажем да то волим, а она се благо осмјехне, помилује ме по руци, и каже, па зар и то неко воли. По њеном изразу лица и говору, не знаш да ли би прије заплакала, или се насмијала, или ме сажаљева!
Са оваквим саговорницима, увијек је занимљиво, само кад стекну повјерење у тебе. Исповјест крене, сама од себе, и нема јој краја. Понешто приупитај, да наведеш саговорника на податак који те занима. Не прекидај га ! Само слушај и памти! То су јединствени тренуци. Особа притискана годинама разним недаћама што живот носи, много тога крије закопано у дубини своје душе. Постоји само један дан у животу када се та душа отвара, ако ти се посрећи и потрефиш тај моменат, као да си нашао траву расковник, која отвара све браве, чућеш оно што никад никоме дотад није казано.
« Одакле ти овдје из поља, да дођеш у овај брдско – планински крај ?« Питам Бакицу, спонтано, смишљено.
« Е мој синко, судбина ће те одвести ђе никад ни сањо не би! Удала сам се иза Првог рата, двадесеет и осме године. »
Врти главом стиснутих усана, гледајући преда се, почиње са уздахом своју причу, од дјевојаштва до старих дана.

« Имаш ли коју стару слику из тог времена ? « Питам је, а она помало изненађена мојим питањем и сва сретна што ми може удовољити и показати, како би ми рекли, документовати, самоувјерено рече. « Имам, како немам, само да нађем, идем у кућу, баш ћу ти показати ! « значајно ми потврди кажипрстом.
Моја Бакица, ово сам јој дао име при првом сусрету, брзо устаде и без штапа, нагнувши се на једну страну оде. Успутно, хитрим покретом скиде са штрика свој доњи веш, згучи га у наручје као да га крије и оде у кућу. Врати се, носећи у једној руци на бакреној тацни, старински плавкасти, стаклени сервис за ракију и двије чаше, криглице, у другој, преко руке, пребачену ткану ручну торбицу, пуну слика-фотографија и неких разних испресавијаних пожутјелих папира. Бакица отвара, разгледа. „ Знам ја да читам !“ рече сигурна у себе, као да ми чита мисли, него не видим најбоље, као да се унапријед оправда, ако нешто погријеши.
« А како плетеш « !? питам је узгредно. « Иј то, плести могу и жмирећи. Ајде прво да ми попијемо! Заборавила сам скроз на ракију, ти си ме оманђијо! » рече Бакица и насу нам вјешто у чаше не гледајући, тачно до врха, не просувши ни једне капи.
« Е ајде, живио ти мени и добро ми дошо ! Е баш нек си дошо!«
Бакица испи своју наискап, а ја једва од три пута, стално загледујући у криглицу, очито је, да и она памти доста старих ракијаша. Бакица се прену што ја то гледам, препаде се да није чаша прљава или да није упао који трун у ракију. Одмах се поче правдати, да није добро видјела, одавно ником није сипала, нема коме. Кажем јој да не брине, гледам их јер ми се свиђају. Бакица се грохотом насмија, сретна што није оно што је она мислила, па насувши нам још по једну, додаде.
« Е боже мили у свашта ли се људи заљубе, и ти си неко чудно створење ! Ово ми је донио на насеље, мој брат и невјеста, давно, немам но још ове двије кригле, поломиле се, ако оћеш ето ти, носи ! » рече Бакица пуним срцем, одмахну руком, спремна да ми их одмах стрпа у ташну. Пописмо и другу и полако пређосмо гледати фотографије.
« Ево ти слике ! Е мој Боже, да сам сањала да ће ми неко данас тражити ово не би вјеровала. Јесам, рођена сам на Алпашин Мосту, отац ми је био имућан, за тадашње прилике, имали смо добру земљу, коње кола и пашажеру. Ја сам ишла и у школу, мајка ми је рано умрла, отац ме даде за сина, нашег кутњег пријатеља, тај мој свекар, догонио нам дрва, јапију и још свашта, што је требало, за паре, у замјену, тако се они спријатељили. Свратише једном код нас, он и тај син му, мој чојек, био он у војсци, служио Краљеву гарду, дошо у оном војничком одијелу, наочит, лијеп ко слика. Ево види, ова на коњу, волио се сликати на бијелом коњу. Мало се касније виђали, по теферичима и сијелима, и би шта би, оћеш ли, оћу. Свекар ми није био лош, свекрве нисам имала, али имала сам црну јетрву, љута гуја, најстарија, била је родом из Црне Ријеке. Чула сам за то мјесто само по једној пјесми која се пјевала у моје доба.
„ Црна Ријека пуна кукурјека, која дође кука довијека. „
Бакица се мало помјера на клупи, окрећући главу лијево-десно, као да некога исчекује или се прибојава да је ко не чује.

„ Па што ме мрзила не знам ни ја, мој јуначе, така је била. Ја сам била најмлађа од јетрва, осамнест ми је година било кад сам дошла. Говорили су, пољка дошла за плаништака, а била је ваљда и завидна ми, ја сам донијела најбоље руо, три коња једва изнијела сандуке. Причало се то навелико! Прва сам донијела јоргане, деке, разног суђа, добре дарове свима, најљепше везене пешкире. Тад је било велико, кад добијеш од некога кошуљу, чарапе, коцку шећера, а камоли нешто боље, од накита. Од мене су све касније пречињале, али не одма, она стокаменица, није ни то дала, толико је била власна!“ Тужно уздише моја Бакица и врти главом.
„ А живили смо у заједници, моје дијете, све до иза Другог рата. Тито ако ништа није добро урадио, учинио је добро, да се браћа дијеле, и што очисти народ од ушију. Заједница је свака црна ! «
Опет заврти главом, уздише и окреће се око себе, гледа према прозорима, као да се боји да је не чује ко од бивших укућана, можда и сад има страх од те зле јетрве, Крвометнице, како је често назива.
« А немаш се моје дијете коме жалити, трпи и шути, у гору ил у воду, ни куд мајци, ни у ђеверове, нису од добра спјеване пјесме, тугованке.

Нико не зна казивати јада, ко дјевојка кад се уда млада.
Туга ми се око срца свила, да је вода ја би је пролила.
Мајко моја зашто ме имадеш, одгојиш ме па ме другом дајеш.

Бакица моја стално уздише и помјерајући се на клупи, махинално пребира по сликама и папирима.
„ Знала сам иг још доста, заборавила сам, ал сјетићу се. Сто сам пута, од муке, док нешто радим, на њиви највише, или у штали, док музем краве, одјадала, да даш души одушка, да не цркнеш.“
Бакица мало опет застаде, окрену се иза себе према улици, одакле би као, можда неко могао избити, сигурна да нема нико, настави своју исповијест са уздахом.
„ Моје дијете, првих година по удаји, нисам се могла дуго навићи на ове странчине, камењар, около шуметина, силна стока, земља тврда и гладна, ђе год закопаш мотиком, удариш на камен, па би изашла горе, на ову Косу,“ Бакица ми показује руком.
„Ено видиш, оданде се види цијело Сарајевско поље и сва села наоколо, да ме жеља мине. Сада не идем, ма јок, не могу да одам преко тиг странчина, болан, а шта би и видила, које јаде, све су сада прекриле зградурине наша поља. Е мој Боже! Шта све вријеме неће донијети и однијети ! Чојек у свом вијеку свашта дочека !
Бакица ме погледа и пружи ми једну слику, коју је наизглед дуго тражила пребирајући.

„Ево ти ова слика ! Моји сватови, ово сам ти ја на коњу, мој отац поручио по сликара, из града, сликар Божић, и он нам је био кутњи пријатељ. Долазио о светом Аранђелу, на славу, али други дан. А вамо ти се горе, нико није слико, тек иза Другог рата, понеко. Имо ти је он и неку бакалницу, код Бесариног хана, на чаршији, Драгаши трговци и Ратковићи свјећари са Баш-чаршије, јеси ли чуо за њи, били су им ближњи род. Никад до тада па и послије богами задуго, нису бољи сватови прошли кроз Сарајевско поље и ова села, нису богами! Куда год смо пролазили народ је излазио, иначе пред сватове се излази, честита се, ако су сватови из даљине, сваки добар домаћин доспе ракије у плоске, код воде би се увијек стало, млада је даривала воду, везеном марамицом или јабуком, понекад којом ситном паром, шта се имало. Ако се наиђе на ограду, разваљује се, млада је не смије прескакати. Моји су сватови били баш гледни и виђени, млади, вриједни, лијепо обучени, закићени сваки по пречини, најбоље окићен је кум, зна се, па ђевер, стари сват и тако редом, златним и сребреним четворогранкама, једногранкама, везеним пешкирима и ђеверушама, сватовски се посебно везу, сватови са плоскама, неко је имо и оружје, у сватовима се мора пуцати.
На коњима бронзе, ихх, мој братеее, моој бтатеее, из далека се чује звоњава, пјесма, милина ти чути, и коњи су лијепо били окићени, боље него сватови, око главе и узди везени пешкири, марамице са шимширом и тробојкама, а била је и посебна орма коњска за сватова, велике токе, украсни ланци, кићанке, али и то није имо свако. Коњи од муштулугџије и првјенаца окићени златним чеврмама, кумовски коњ и мој коњ исто тако, и још љевше. „
Бакица поново заврти главом, уздахну и са неким поносним присјећањем настави.
„ По мене је дошло двадесет и пет коњаника седланика. Млада је носила либаду, и то није имо свако, моју су касније сви носили, нема цуре која се није удала у моме руву, и поћелицу сам давала, огрлицу, еждер, тако и младама кад иду у првине роду, или на теферич прве године по удаји, и све друго шта је коме требало да обуче и обује. Народ је слабо живио, велико је било и ко има плоску, мој брате, плоска попије за годину скоро два литра ракије, ако оћеш да је одржиш, за еждер је ишо добар во. Нарочито послије Другог рата, била је велика неимаштина, глад, болешчине, отимачина, гоне те једни у задругу, други на пругу, трећи затварају, глобе те што си жив, и ево опет доживила осамдесет година. Чојек је гори од животиње, тврђи од камена!“
Одмахну Бакица руком, као да живот није ништа, само један обични терет.
„А ето данас ме нико не види и не обиђе, не пита, јесам ли жива, требали ми шта, сад они који некада нису имали, да извинеш ни гаћа, забогатили се, осилили, заборавили ко су били, сишли у град. Питам ја једном моју ту јетрву, Секо, навикну ли се ти одати по граду, мени су се исмијавили што не знам одати по странама. А звала сам је секом, таки је обичај био ! «
Заврти Бакица јаче главом, помјери се у мјесту и опсова нешто тако сочно, пикантно, само изговорено из њених уста, искрено звучи, има своје право значење и смисао.
« А овај момчуљак, видиш, што је три пута каницу опасо око себе, младолик, дијете, тринес му година било, а први пут се опасује кад се замомчи, а он се још није био замомчио, нема ни шубаре, ни шала, ко ови остали сватови, видиш, они су мотали црвени, крмезли шал око капе, то су ти били плаништаци, шал се обмотаво на бурму и на патку, тако се то звало, али није свуђе једнако, пољаци су носили црне јањеће шубаре, било је прије и ћулава, како би ти рекла, то је ко бијела капа од уваљане вуне, носила се испод феса, ја мислим неђе до Првог рата. И пјесма се распознаје, по кајди, која је пољачка, а која планинска, романијска. Он ми је најмлађи ђевер, водио ми коња, мој Братан, душа моја мила, да није ове слике не би ни знали какав је био, млад ко роса.
Бакица гледа тужно у слику и поче тугаљиво да ниже своје успомене.
„Е кад се сјетим, сретан што ћу му бити невјеста, док ми је коња водио, стално се окреће, смијури се, погледива на мене, пази, никад нисам коња јашила, бојала сам се да не панем, куд и та брука, млада пала са коња.
Уух, мој боже ! „ Дубоко Бакица уздахну и настави.
“ Одведоше га једне ноћи, четерес друге! А ко ће знати која војска, коме је он мого скривити нешто, сав од добра створен. Чуво овце у планини, неки из шуме наљегоше, донеси нам да једемо, гладни смо, а која војска није гладна, носи пушку, ако не даш убише те, ако даш, убишете други што си онима дао, ко да смо и ми имали шта јести! Деверли главе и он био, прва му жена умрла на порађају, ожени се поново, ова друга родила баш уз рат, зато се и привуко кући, јадан да види како смо. Неко проказа, само упадоше по ноћи, вашке залајаше, пушке запуцаше, грунуше на врата, ми у кући полегли били, нико се не помјери, све замрло од стра. Мушкиње је ноћивало по шталама или по козарицама, узму ћебад, гуњеве, подметке од костријети, имбуље, вунене зимске огртаче и бјежи у шуму. Нико није смио заноћити у кући уз рат. Ој мени јадној, јавише донеколико, нашли га на Равнама, убијен, ми жене смо отишле са воловима, довукле га, нисмо смјеле јадне ни кукати. Жена му се занеколико преудала и одвела то женско дијете са собом. Он је био најбољи за мене, од све чељади коју сам затекла.
Бакица се мало осмјехну и настави живље своју причу.
„ Видиш ђе она вода доле, под оним врбама, прошо си је, далеко носити, а све надасе, а ја да извинеш, носећа, а он се очи моје, провуче кроз башчу, испод ограде, па преда ме, узме брему од мене, дај Невка мени, ја ћу, па изнесе вамо на овај бањак, горе, онда ја преузмем, да не виде остали, а дабет она Крвометница, појела би ме, а и он би ужо на Шарова, не би му лако било. Стално ме нешто облајавала по селу, пањкала свекру и најстаријем ђеверу, њеном чојеку, и он је био наопак, Бог да га прости, гладан, мало му је било да скине са неба облаке!“
Погледа ме Бакица значајно и тихо закључи. „ Ето, браћа, па нису једнаки! Послије смрти свекра он је преузео домаћинство, његова је ова тамо страна куће, од истока, али ево, све зарасло и његово, и свачије, дјеца се разишла, неће нико да живи на селу, само ја једина још остала, они сви из планине, па бјеж у поље, у град, а ја из поља у планину, али нећу да идем никуда. Јок, овди ћу скончати, овди су ми и моја дјеца, немам ја куд на другу страну! Немам !“
Поново уздишући пребира по сликама, махинално их сортира, без реда, нађе једну, поче је миловати својим старачким прстима, тихо и тужно набрајати.
« Е моја фина цура, мајкина љепотица била, узданица моја ! » Једнако милује слику и љуби је.
Ако постоје горке сузе, онда су то заиста, старачке, кад потеку из старог, осушеног, избораног лица, као да извиру из иконе. И моја Бакица има светачко лице, забрађена ћенаром без реса, у одјећи, боје претежно, у црно – смеђој и плавој комбинацији, блуза, џемпер, ђуда, сукња, кецеља, очи и поред толико проливених суза и невоља, доста бистре, продорно топле, благе, сјетне, ако такве могу бити, из њих избија нека необична, а тако природна, као да је од тога скована, и туга и радост, снага и немоћ, и памет и доброта.
Не прекидам је, навиру и мени сузе гледајући је, старачки погнута над сликама у начетој и усковитланој прошлости, само њој знаној, како је све било, било и прошло, али остали су дубоки трагови и велики ожиљци.
Пружа ми слику послије дужег времена. Видим, дјевојка обучена у ткзв. бјелади. На глави бијели велики свилени шал са дугим ресама до појаса, горњи дио, узводна бијела кошуља са украсном крагном око врата која покрива готово до пола рамена, преко кошуље лијепо украшена ђечерма, доњи дио, бијела широка, свилена сукња са чипком, бијеле чарапе, сокне, бијеле сандале, у руци бијела ташница и кишобран, на руци прстен, белензука, око врата огрлица од шеснаест дуката, три велика шорвана на средини, мањи редом нанизани, око појаса сребрени еждер и свилењак са ресама, изнад лијевог уха цвијет у коси, у ушима тројанке менђуше, усне дискретно нашминкане. Лијепа је, нека посебна љепота, као да није сеоска дјевојка, подсјећа ме на некога, а на кога би, него на своју мајку, моју Бакицу.
Вратим јој слику, поново је поче љубити и миловати и ко за себе каже.
« Ето, оваку је мајка и опремила у вјечну кућу, осим накита, све је овако отишло са њом. Јаој мени, руо јој спремала, зађевојчила се била рано, јединица моја, на здраво се разбоље и умрије. А троје ми је дјеце умрло првих година, дјеца су прије мрла у свакога. Имала сам и сина, немам његове слике. Одведе га овај ми ђевер у шуму да му помаже сјећи јапију, дијете, дванес му година, рано моја љута, притисну га омара, нагрди га, косе сам чупала, очи да изровим своје, ударај се у прса, кукај, не помаже ништа! А не могу гријешити душе, а бојим се, да га пас … «
Из дубине душе уздахну, дуго одхукујући и шапчући, као да покреће сву горчину из себе, таложену годинама. На њеним уснама разабрах и њене слутње, прође ме страховита језа, она стави руку на уста, протрља очи, крајем од убрадача, ћенара, уздахну још дубље и одхукну још јаче, полугласно са дугим познатим рефреном.
« А јаоој ти је мени, а причо је и народ свашта.« додаде на крају, осврћући се око себе, као да тражи и живог свједока.
« Моје дијете, никад не знаш шта у коме лежи! Остала ми јединица моја, а заборавила сам ти рећи, чојек ми је умро иза Другог рата, четерес осме, гонили иг у задругу да ору, прије Благовјести, земља мокра, ладна, он јадан оро бос, било му жао опанака, дошо кући, лего и више није усто!» заврти главом, одмахну рукама и слегну помирљиво раменима. Опет уздахну дубоко, загледана негдје у даљину, као молитву тихо само прозбори. « Моој Боже, моој Боже «!
Враћамо се поново на њену младинску слику, има их више, различити су детаљи.
« Ја сам имала и шлајер, са умјетним цвијећем око главе, повр чела, то ми је дала моја стрина, она набавила из града, њена родица је била Јока Лемезова, чувена кројачица, она је шила и за грађанке, самоука, али од Бога надарена, само те погледа, одмјери на свој начин, без икаког метра, и скројено све ко сковано. А ја сам знала правити од украсног папира умјетне цвјетове, руже, било је и куповниг, то смо ко цуре носиле на прсима, некад на лијевој страни а некад испод грла или у коси. Ниједна млада дотада није дошла са дугим шлајером, имала сам, либаду, велике црне димије од скупог платна, димијилука, осам метара, узводна кошуља са широким кераним рукавима, великом бијелом свиленом крагном на волане, ја сам дошла и у ципелама, куповане су код Бате, то ти је једна бивша радња, ђе сад Борово. Опанке сам носила овуда, опутњаке, сарачке, височке, касније гумењаше, каљаче, зепе, шта се имало. Једино кад би ишла у град, ципеле би понијела у торби, презула би се под Врацима, код Медана куће. Посебно је била скупа и вриједна либада. Носили су је од мене и у десето село, ко год је знао да имам, шта ћу, рекла сам ти, позајмљивала сам, а посебно је цури севап учинити и нешто приложити у руо. Ко зна шта је чека у туђој кући, и на каке ће све јаде ударити ! »
Причамо мало о либади. Њена је била, каже, од кадифе, бордо боје, кројена је из два дијела, двије предње стране са равним и заобљеним пешевима који се не закопчавају, изнутра постављена са танким памучним платном или свилом, украси на либади су од гајтана, сребрене или златне нити, мотиви тролиста, петолиста, љиљана, лале, гране и лозице, врло чест мотив је чакмак, лоза са сузама. На селу су само младе носиле либаду, иначе то је био дио градске ношње све до Првог рата. Терзије су израђивали либаде, салте, антерије, фермене, ђечерме, дигишлије а абаџије копаране, ћурдије, мушке чакшире, гуњеве, кожухе, шубаре и друго

Бакица наставља своју причу, сада мало смиреније, пазећи да шта не би заборавила.
« Имала сам и поћелицу и огрлицу, белензуку – синџирлију купио ми свекар, то је таки обичај био, или еждер, а белензуке су дјевојке поклањале и момцима као знак да се обећала, прифатила заруке.
Мало иза мене, дошла је једна извадња јетрва, о Спасовдану, ја сам дошла уочи Ђурђевадана, уочи наше славе, она је неђе била од Пала, неко село према Романији, овако ко на овој слици, дошла у црном копарану, мало је сприједа био украшен, бисером и по рубовима зеленим и црвеним гајтанима, око рукава нешто ко мало златовеза, на глави обичан шал са ресама, код њих нису носили димије, већ узводну дугу бијелу кошуљу, са опрежином, тканом прегачом, ћурдије од ваљаног сукна, украшене гајтанима и свиленим концем са стране по боковима, тамо ђе се спајају два дијела, ткани пас са токама, копчама, чарапе лисе и сарајске или височке опанке. Мушки су носили слично ко моји сватови, узводна широка кошуља, џемадан, преко њега џока, џемадана је било свакакијег, од домаћег ваљаног црног сукна, украшени гајтанима, свиленим и вуненим концем по рубовима и сприједа на преклопу, а куповали су се и црвени чојани скадарски џемадани на Баш-чаршији код терзија и абаџија, а било је купити и са токама, сприједа, кад погледаш, ко витез, знало се тачно код кога наручују и купују, Срби, код кога католици и муслимани, а код кога Чифути. У зимско доба преко свега носио се црни гуњ, црне шалваре од домаћег тканог платна, са истуреним туром, неђе су носили у планини и чакшире од шајака, домаћег ваљаног сукна, а сиромашнији су носили, за сваку прилику, ко пеленгаће, пола од костријети пола од сукна, по кроју сличне шалварама само уже, уз листове ногу припијали су гете – тозлуке од домаћег сукна и вуне, око паса, шарена дуга каница, понеки имућнији су носили и кожни шарпељ, на ноге опанке или дубоке ципеле, кундуре, које су куповали код Бате или су наручивали код других мајстора обућара, како ко, и ђе било јевтиније. Богами, народ је највише узајмљиво!
Овако ти се носило све до пред овај Други рат и неђе вамо, до иза Другог рата, сад зависи, како ђе, море бити, до шесете године. « закључује моја Бакица, повремено трљајући чело, ваљда да би се боље присјетила.
« Дјеца су носила шта имају, узводну кратку и дугу кошуљу, пеленгаће од костријети, бијелог или сингавог сукна, или уске шалварице, до седме године нису гаћа носили, а богами неки док се мало не замомче, а то ти је око четрнесте, петнесте године. Носили су и плетене вунене свитере, копчо се на раменима, гуњиће, љети се највише босо ишло. Женска дјеца слично, мале копаранчиће без рукава, ћурдијице, кошуљке, ћенарчиће на главу, косе се плеле у плетенице, ето тако, у пољу је било мало љепше и боље, а све ти је богами зависило колко је ко био имућан. А било је доста дјеце и у најму, за кору љеба и једне опанке годишње. Јадна мајко, то је највећа туга ! „ Уздише моја Бакица, а њено климање главом и јетко, моје дијете, говори ми више од било чије писане историје.
« Ми смо саме сијале и обрађивале конопљу, моје дијете, од вуне правиле све што се могло, ткале смо, преле, плеле, керале, везле, шиле, кројиле, прале, бојиле, рађале и подизале дјецу, на њиви све послове обављале, копале, орале, купиле, жњеле, садиле, пљевиле, вукле, тукле, музле, чувале, кувале, дочекивале и испраћале, пјевале и кукале, и то се морало кад затреба. А данас ове младе све, на готово дођу, вријеме се промјенило, па и нека је ! «
Бакица заврши уз своју уобичајену гестикулацију, својствено оштроумним старим женама на селу, иако одрасле у патријархалном друштву свјесно резонују и прихваћају све новине.
« А ово ти је моја мајка, њена заова, моја тетка, очева млађа сестра и двије родице, сликале се на Преобреженије код цркве на Старој станици, мајка ми је била родом од Чангала из Пофалића, сад ђе Фабрика дувана, ево видиш како су се оне носиле као младе. Е није богами, ово ти је било кад је долазио у Сарајево Фрањо Јосип ! »
Окрећем фотографију, на њој штембиљ, Сарајево, Фото Адлер, 1910.год.
На слици се добро уочава занимљиво оглавље, како смо обадвоје закључили, послије мале препирке, носило се до Првог рата, а састојало се од дрвеног круга, капе, мараме, убрадача, и велике мараме убрадача. Коса се чешљала у једну плетеницу и омотавала око капе у коју се уплитао гајтан, на крају са куком, да би се могла причврстити коса на капи.
Код друге нешто мало другачије, као модерније. Оглавље је од још дубљег црвеног феса са плавом свиленом кићанком на врху, полукружног подлошка омотаном шареном вуненом тканином, танке куповне мараме јеменије којом се омотава фес, и веће мараме од кашмира са ресама, пресавијене дијагонално, којом се покрива капа. Марама се слаже на затиљку на шире фалтне и причврсти украсним иглама. На марами на оба ува пришивени су букетићи вјештачког цвијећа, обично руже и златне гранчице, испод букетића, закачена чефтазета, сребрени привјесак са пуцадима, ланчићима и трепетиљкама.
На неким сликама се примјећују и друге варијанте, фес сигурно тамноцрвене боје, јеменија, правоугаоног облика од црног глота, мале бијеле мараме округе, велике свилене мараме, убрадаче, разних боја са дугачким ресама и чефтазетама, са лијеве стране изнад ува.
Моја Бакица каже да се овако носило до Другог рата. Љети би се носила каже, марама преко капе крајевима забаченим, а зими подвезивала унакрс испод браде и везала на тјемену изнад капе.
Женско оглавље је најзанимљивији дио ношње, означава брачни статус жене, економско и социјално стање, етничку припадност, доста се мијењало кроз времена, на моду је највише утицао град и разна културна струјања.
Кошуље су и код ових жена на слици узводне, у неких су скупоцјеније ђечерме, а код неких скромније, домаће израде, затим се виде ћурдије, антерије без рукава, вјероватно сомотне или од домаћег сукна, дискретно украшене гајтанима по рубовима, затим димије, претежно црне боје, а било их је модроплавих, тамно смеђих, зеленоцрних, узводне дуге кошуље, на ногама претежно плетени опанци и шарене лисе чарапе са поплетом.
Тканице, појасеви претежно су били од власне вуне, танко опредене, у два или четири нита на хоризонталном разбоју, било их је и куповних са копчама и плочама, код неких се виде пјевац копче, бадем копче, машна копче, једна има и еждер са лептир копчом, такође се запажају и пасови свилењаци, једнобојни и шарени са ресама, око врата, бисерни ђердани, дукати, на рукама наруквице алале, у руци рубац, звани фрцула.
На једној се примјећује тепелук од новца од једног суфурина у средини, са дукатима около нашивеним на плићу чојану капицу учвршћену за косу украсним иглама башлијама, око које су омотавале плетенице, и то није могао имати свако, каже Бакица, а она не зна која је то жена на слици, тепелук се није носио послије Другог рата.
Одушевљен оним што видим на фотографијама и потресен Бакицином причом, полугласно, мало чежњиво, изустих, да бих волио видјети и мало опипати ову одјећу. Она ме погледа широм отворених очију и значајно упита.
« Је ли баш оћеш да видиш!?» Хоћу, кажем јој, да ме то највише занима.
« Е моја мајко. « јатка се Бакица. « Шта ме данас снађе с тобом ! Е ајде кад си ми таки, имам ти и ја тога доста показати, горе је на тавану, у сандуцима је. Ајмо горе! »
Бакица ми нареди са неким дјечијим задовољством.
Попесмо се дрвеним басамацима са вањске, горње стране куће. Улазимо у собицу, одише сва старином, почев од шупљикавих испуцалих греда, тканих ћошетњака, ираме на зидовима, уски ћилимак на поду, са страна двије поњаве, кревет намјештен, прекривен исто тканим шареним прекривачем, ткани шарени јастук, на зиду са источне стране огледало овијено везеним пешкиром са дугим свиленим ресама. Осјети се мирис траве шене, лучевине помијешан са увелим воћем и разним сувим биљем.
Бакица се саге, испод кревета извуче два мања дрвена сандучића, слична сехари, чекмеџету.
« Овдје држим везиво, марамице, чеврме, пешкире, везене крпе, неку ситњеж. «
Све је лијепо сложено, мало пожутило од стајања. Отвори један велики сандук, обојен бордо, са страна окован, дискретно изрезбарен, зајади на познат ми начин.
« Јаој мени, јадној, ово је руво од моје виле! Ој мени !
Мучно ми, гледајући је како преврће, имам осјећај као да тражи негдје своју кћер међу овим дијеловима ношње. Узе кићену ћурдију, и не могаше издржати, сједе на под, препадох се, позлиће јој, па куда ћу онда, рећи ће да сам је ја убио. Подигнем је, сједе на кревет. Предложим јој да се вратимо, кажем, немој се поново расплакивати, али она не попушта, и као да се стиди те своје слабости, старачки, мелахонично настави своју исповијест.
« Ја ти ово нисам отворила како сам је испратила, нисам могла. Грану сам јој накитила из једног другог сандука, подијелила сам нешто кошуља, чарапа и понеку ћурдију сиротим дјевојкама, то је таки обичај био, овај њен сам закључала и више га нисам могла отворити, не знам шта ми би, да га данас отворим, ударик прво на њега ! Е моја мајко, што ме роди !»
Окреће на крилу нову кићену ћурдију, прелијеп женски горњи хаљетак, без рукава, намјењен за свечане прилике, на домаће ваљано црно сукно, старом техником украшавања оивчени рубови, саставни шавови, преплетени разнобојним гајтанима, апликацијама сукна на сукно и украсним разнобојним тракама и другим комбинацијама украшавања, диже је, окреће, поправља, обукла би је, тражи некога, да види како би му стајала. Ћурдија каже никад није обучена, опет се саге и настави даље ровити по сандуку, у њему су све скупоцјенији одјевни дијелови женске народне ношње, зелени, плави, жути свелени шалови са ресама, црна кадифна сукња, извади неколике ђечерме од чоје, не зна се која је од које љепша, набаса на једну од зелене кадифе, присјети се нечега, и опет зајадикова.
« Јаој мени, ова јој је најдража била, носила је уз бјеладу од Петровдана до Крама!» Гледа је као да не вјерује својим очима, мирише је, притиска уз лице и груди, уз сталну, тужну и тиху, срцепарајућу јадиковку.
« Јооој меении жалоосноој, јаоој меении мојаа фина вилоо! «
Ставила је ђечерму на крило, премјешта је с кољена на кољено, намјешта јој крајеве, нараменице, можда се присјетила, кад је спремала на тефериче. Дјевојка а ни младић се нису могли сами одјенути, увијек је неко требао да им припомогне, посебно око нараменица, извлачења широких рукава, да би се направила једна правилна лијепа фигура, код дјевојака намјештање оглавља, чешљање косе, уплитање, доста је било компликовано, и ту је требала помоћ и вјеште руке, везивање тканице је такође тражило доста вјештине код момака.
Даде ми ђечерму да је и ја видим, заиста прелијепа, богато украшена, из два дијела састављена, предња страна је украшенија, цвјетни мотиви, оивчени ситним бисером, испуњени златном жицом, нитнама и стакленим седефастим камењем, укупно сто четрдесет и четири камена, обрубљена наранџастим гајтаном, изнутра постављена са плаво-зеленом танком, свиленом тканином. Док сам ја разгледао, Бакица је и даље избирала и превртала по сандуку, кад год би се нечега присјетила, зајаукала би на познат ми начин и замислила се. Наиђе на једно огледалце са црвеним срцем, суво лишће од шимшира и умјетне ружине латице, украсне шнале за косу, украсну дугмад, кутију дрикера, свилени конац, смотак тамно зеленог гајтана, женске вунене рукавице са бијелим перлицама и шљокицама, подвезице, а пронађе и нешто, што и сама није знала гдје је, нађе калкан капу, дубљи фес од црвене чоје около украшен ресама од црне свиле, на затиљку дуже, на тјемену украшена ситним шљокицама, срмом и свилом. Бакица каже било их је и кићенијих са дукатима, овоме каже нешто фали, а кад дјевојка стави калкан капу на главу, био је знак да те године хоће да се уда.
Еждер је каже дала да јој се поправи кров, прекрила га лимом, погледа ме тужно и као да се опет правда.
« Шта ћу, морала сам, прокишњавала ми кућа, стара шиндра била.»
У другом сандуку претежно је мушка ношња, црвени куповни скадарски џемадан, украшен црним гајтанима, мале вунене шарвале, мала џока, гете, од домаћег црног ваљаног сукна, тозлуци, тканица, неколике узводне кошуље непрорезане, Бакица каже, доста је мушког одијела подијелила, нарочито кошуља и чарапа, што као дарове, затим мобарима, посебно косцима или мијењала за нешто друго.
« Ето, све си видио, шта ће бити са овим, док сам ја жива, чуваћу, а шта онда, све ће то други разнијети и побацати ! »
Гледам је онако, тужно, својски, као да се знамо баш сто година, зближили смо се за овај један дан, као род, и увјерљиво јој кажем. « Неће се бацити Бакице ! Постоји једна установа, музеј, одговорни, задужени људи, који чувају народно благо, и све друго што им се повјери, и ова твоја прича, и она је значајна ! « стиснем јој руку и сједам до ње на кревет, објасним јој све, полако, она схвати брзо, али са једном дозом самопријекора, како се прије није сјетила тога, па зна она, каже, гдје је музеј.
« Нисам ја толко неписмена, била сам и у Музеју Старе православне цркве, више пута, у Старој цркви сам и крштена.“
Бакица ме благо помилова по коси и са олакшањем тихо рече.
„ Нека те Бог благослови и сачува, сад ми је мешчини лакше умријети! А ма шта сам ноћас сањала, не могу да се сјетим, ма сјетићу се ја, мени сан увијек каже шта ће бити. Немам болан ни ороза да ми пјева, и по њему сам ја знала свашта протумачити, необично ми, глува кућа, однијела ми га лисица, неки дан, не смијем кокоши више ни пуштати, сад се навадила, душманица ! »
Исприча ми то Бакица све док смо силазили низ басамаке.
Питам је гдје је гробље. Горе, изнад села, каже Бакица, нећеш зар и на гробље ићи, хоћу кажем, и то ме занима.
« Е идем и ја са тобом, нисам била одавно, чекај да узмем свијеће и кадјеницу!»
Узмем је под руку, и заједно, ко два најбоља, стара другара кренемо калдрмом према гробљу, успутно се мало одморимо, јер све је, како каже моја Бакица, надасе, узбрдо. Она ми објашњава још живље о свему, шта је било некада, чије су куће овдје, како се која њива зове, гдје још живи неко од старине, ко кога воли и поштује и обратно. Изађосмо до гробља, Бакица престаде причати. Отворим капију да прва уђе, Бакица, готово заповједнички са штапом даде ми знак да ја први уђем. Мушко си каже, она се прекрсти три пута, у себи очита неку своју молитву, и право крену према једном гробу при дну гробља. Прилази, крсти се и љуби камени биљег пирамидалног облика, поред кога је засађена перуника. Љуби слику. Погледам, дјевојка до паса у народној ношњи, милује је, јадикује тихо устаљеном мелодијом. На другој плочи су остали њени, љуби и њих редом, сваком се обрати и каже понешто, наслонивши главу на споменик, јецајући, једва стиснутих зуба изусти.
» Што би се сад вољела искукати, нешто навалило из мене! Пукло! «
Њежно је прегрлим и подржим је. « Кукај Бакице, ако ће ти бити лакше! Немој се мене стидити, ја те у потпуности разумијем !
« Нећу. « каже она чврсто и помирљиво.
« Давно је овдје све замрло, и пјесма и кукњава, а предвече је, прошло пет сати, не ваља… «
Запалисмо свијеће и окадисмо све гробове, посебно оне за које претпостављам да их нико не обилази, зарасли су много у трње и коров. Бакица се чуди и томе, ма како сам се и тога сјетио, е чуј да кади, непознате, е боже помози, али и одобрава ми, иде за мном и само понавља. « Бог те благословио ! »
Изађосмо из гробља, прво Бакица, па ја, тако треба, каже она, и као да је скинула неки терет са себе, неколико пута понови.
« Е баш нек си дошо! Немам ским ни на гробље изаћи ! Ето ти! Бојим се да не панем, немаш кога дозвати! Сама ко курјак ! »

Свако гробље у селима је негдје у пристранку, на бријегу, поред пута, на кршевитом, оцједитом и осунчаном мјесту, као и ово њихово, моја Бакица га зове гребље. Идући кроз траву ширио се мирис планинског биља које најјаче и најопојније мирише почетком јуна, у предвечерје, док га још није спржила љетња жега. Чисти ваздух и мирисна бујна планинска вегетација, лично задовољство, што сам Бакици барем један дан учинио другачијим, испунили су ми у потпуности душу.
Силазећи полако према селу, у глави ми се преплитала тужна Бакицина прича и живот некад у овом многољудном крају, са тишином и мирисом здраве природе која и буди и омамљује.
Успутно смо још поразговарали о ношњама и осталим предметима, које је рада предати ми на чување. Растали смо се на бањку, одакле се главни пут спушта према врелу, дуго се опраштајући, са сузама у очима и нескривеном жељом да се поново видимо и не заборавимо.