Страдање

Сведоци су ноћне појели сате
Лако им није било
Из мора ноћних у јаву да се врате

И нечујне речи сложише риме
Гласови тихо шапташе звуке
Мрке су туге добиле крила
Да узвисе андјеле пале из мртвила

Нису се зли покајали
Нити су зуби прегризли ланце
Звонки су гласови одзвањали
Зло позивали да не одустане

И зло се није заустављало
Имало није због кога
Ал’ на трен га беше душа запецкала
Кад трже се из малог дечијег гроба

У сну растрзане
Будиле су се ноћне море
Тихо им небо било
И још тише зоре

А кад су слова
Сложили као класје
Видели нису да се
Будјењем њиховим рони
Тишина крвава која звони