Кључ за тајанствену шкрињу
Неколико корака кроз „шкрињу“ колекционра животних симбола, амајлија, „оружја“ против конвенција, намета цивилизације, у борби за исконску природност и ред, може нас навести на неке погрешне закључке који нас спутавају и затварају у сопствене уске оквире познавања света далеког континента, где су настале графике бразилског аутора Паула Роберта Лисбоа. Ако избегнемо дуже лутање кроз митолошке приче, тражећи ту одговоре који би нас фасцинирали транспоновањем познатих симбола и порука упућених новом добу, већ смо по систему елиминације ближи разумљивијем току мисли.
Ликовном анализом основне карактеристике композиција на свим, или готово на свим графикама, наилазимо на једноставни „кључ“ за решење проблема ликовности. Тај кључ је квадрат или правоугаоник који затвара и држи у ликовном реду и складу безбројне „значке“ и симболе да не побегну ни аутору, ни оку посматрача. Ове композиције се не могу замислити ни без хоризонталних и вертикалних подела, са низовима симболичних приказа потенцираних и дисциплинованих репетицијом. Овакав ред у приступу и низању детаља нас уводи у занимљив дијалог са аутором о свету који је у уобичајеном хаосу. То је дијалог без гласне побуне, без револта, више помирљиво учествовање у игри скривања. Аутор таквом композицијом једноставно влада, примећује кошницу живота, сређује мисли и одређује став, па комуницира са нама.
Богатство ликовног језика је изузетно и неоспорно, у распону од оквира једноставне геометријске слике, до расутих перли минијатурних детаља: авиона, људских фигура, птица, инсеката, кишобрана, стубова, ограда, разних алатки… нанизаних богатим спектром линеарних и валерских вредности, додатно оплемењених бојом у траговима.
Аутор је на изложеним графичким листовима комбиновао вернисмоуве, акватинту, бакропис (ецовану графику) и меззо тинту. Отисци су штампани са једне или више плоча код бојених решења, што је резултирало ликовно богатим графикама.
Први утисак је, доминантни, спонтани растер меких линија низаних и слаганих у благо дијагоналном снопу. Линије се у толикој мери згушњавају, да попримају облик, нарастају као надолазећа магла, без намере да прекрију, него у жељи да нас покрену, како бисмо се придружили у негацији многобројних конвенција. У графичком поступку, поштујући редослед корака, тај растер, сиви облак, који селективно открива и покрива, почетак је грађења композиције, која се затим обогаћује у следећим фазама, мноштвом детаља. Сагледавање захтева стрпљиво истраживање и посматрач је неосетно уведен у „магичну шкрињу“ сопственог живота. Тако све постаје универзално, и добро и зло, и безазлено и злокобно. На питања разума, надовезују се питања сањарије. Пошто и сањарење има своју логику, истражујемо различите могућности испреплетаних путева, питајући се шта се збива између ноћи и дана, између облака и кишобрана, између птице у јату и усамљене крошње, између неба и земље, пораза и славе.
Могући одговор је, да свако од нас има сопствени кључ за дешифровање.
