О књизи Дневник моје мајке ауторке Наде Голић
Нада Голић, ауторка поријеклом из БиХ (рођена у Зеници), која већ дуго борави у иностранству и пише на холандском и српском језику, овога пута нас је обрадовала новим романом под насловом Дневник моје мајке, ово је њен други роман по реду. Свој први роман, романсирану биографију под насловом Hoop doet leven (2016) првобитно је објавила на холандском језику, роман је био запажен и холандска јавност му је дала значајан медијски простор. Ауторка је после тридесет година живота и рада у Холандији, пожељела да објелодани своју необичну животну причу самохране мајке, која бјежећи од ратних дешавања у родној Босни и Херцеговини, заједно са сином уточиште проналази у земљи која је прихвата и омогућава јој нормалан живот. У тој другој земљи формира нову породицу, но упркос добрим условима не проналази смирај, јер њен први син постаје наркоман. Убрзо након успјеха који је роман доживио у иностранству, по ауторкиној жељи бива преведен (у сопственом преводу) и објављен код нас под насловом Приче из моје баште, гдје му је додато још некоколико прича.
Љепота, срећа, љубав – три ствари које се срећу на човјековом путу, или су варке или су замке. Гинемо за њима, живимо због њих, имамо их, а немамо. Између постанка и нестанка све три, дијели нас само једна танка нит. (Нада Голић Дневник моје мајке, III глава)
Други роман, који је пред нама Дневник моје мајке, је опет животна исповијест базирана на истинитим догађајима. Овога пута Нада Голић пише на свом матерњем језику у настојању да исприча једну велику љубавну причу која се десила на нашим просторима, тачније у Травнику. Роман је конструисан на дуплим територијалним и временским одредницама. Како ауторка живи паралелно у двије земље, на Балкану и у западној Европи, разумљиво је да и ликови у овом роману циркулишу на истим територијама. Временске паралеле се повлаче између прошлости и садашњости.
Оквир романа описује модерни живот ћерке Дивне, удате за холанђанина Јоса, која живи у Амстердаму и такође има једну кћерку. Доласком на мајчину сахрану, суочава се са болом од губитка, ујак јој предаје у наслеђе мачин дневник, чиме добија прилику да заиста упозна своју мајку. Ко су наше мајке и шта заиста знамо о њима? То је питање које намеће овај роман. Можемо имати осјећај блискости и повјерења, живјети у илузији да добро познајемо своје родитеље, желимо вјеровати у савршенство и неповредивост идиличне породичне слике, па ипак колико би смо устукнули пред искреношћу једног интимног дневника. Болна је спознаја да нисмо најважнија особа у животу наше мајке, иако смо јој једино дијете, да ни отац није та важна особа, већ неки трећи непознат човјек, њен љубавник. Дневник почиње мајчиним ријечима:
Жељела сам живјети мирно, сталожено и тако дочекати старост. Никада нисам била жена од акције и авантуре, али сваког од нас вреба нешто неочекивано и нико не зна да ли у њему„чучи“ неки коцкар док се карте не подијеле.
Роман је писан као аутентично женско искуство које залази у дубоко тумачење емоција и међуљудских односа. Занимљиво су осликана три различита мушкарца која стоје насупрот женских јунакиња. Ћеркин муж, холанђанин Јос је оличење смирености и здравог разума, човјек свјесне емоције и отвореног показивања пажње и поштовања ка супрузи. Насупрот њега је мајчин муж Тихомир, човјек окован предрасудама, неспособан да искомуницира унутрашњу несигурност и страхове, ради којих запоставља супругу, пријетњама је задржава у браку без смисла. Трећи угао у приступу животу представља Марко, мајчин љубавник, човјек гладан живота који је био спреман да зграби све што га занима, новац, моћ, жене. Кроз вријеме, он се предаје снази дубоке љубави са којом духовно узраста превазилазећи приземне жеље.
Ово је роман пун интересантних преокрета. Издвојила бих дио када Лидија (мајка) прелази из улоге Маркове (и супругове жртве) у жену која влада ситуацијом. То је моменат када сломљена од бола због Маркове преваре, одлучује да га покори и натјера да поклекне пред силином њихове љубави:
Задњих мјесеци сам се промијенила, постала борац који више никада неће дозволити да буде понижен, а најмање од Марка. Некада је он мени требао као ваздух, као вода, коначно сам и ја њему постала неопходна. Судбине су се замијениле, он је сада преузео моју улогу паћенице, а ја ћу преузети његову- улогу, џелата. (Нада Голић, Дневник моје мајке, глава XV)
Лидија болно суочена са собом, први пут у животу поставља себе на прво мјесто и бори се да добије оно што заслужује од вољеног човјека, изненађујуће брзо добија потврду да је у томе успјела. Овај преокрет из жртве у побједницу није својствен хероинама балканских прича, општа тенденција је да се од жене очекује да трпи, покорава се и угађа другима.
Дневник моје мајке можемо посматрати и као роман који анализира настанак и ток алцхајмерове болести, посебно је добар опис како се полако губи ток повезивања мисли и сјећања, као и осјећања која прате тај процес, када особа постаје свјесна да је издаје сопствени ум.
Нада Голић опет добро влада исповједном прозом, то је форма која јој лежи и коју обликује са лакоћом, сад већ можемо рећи да се профилише као записничар интересантних животних прича, како оних које је сама доживјела, тако и оних о којима је слушала од људи који је окружују, то постаје њена животна мисија. Стил приповједања је једноставан, линеаран, без сувишних описа, језик је свакодневни, одржава осјећај да нам главне актерке уз кафу причају своју животну причу. Роман се састоји од деветнаест глава, а свака почиње одабраним цитатом или мудрошћу који указује на суштину радње коју отвара, то су ријечи чувених писаца, филозофа, глумаца из различитих епоха, што нам сугерише да ауторка има широк спектар интересовања.
Роман топло препоручујем свим љубитељима изузетних љубавних прича, с тим да нас ова учи да за велику љубав морамо платити високу цијену и невољно прихватити да не постоји хепиенд, не зато што главни јунаци то нису хтјели или умјели, већ некад судбина одигра изненађујући преокрет и одузме нам све.
