Часовничар

Живот му се запетљао међу зупчанике. Већ је одавно зрео за вјечни починак, али и даље је у животу, у инат свима па и себи самом. Стално окретање у круг, од почетка до краја и опет изнова, јер шта је сваки крај него почетак новог пута према крају. Сваки дан му је исти. Мора бити прецизан и водити рачуна да само један дјелић механизма не изгуби дах и заустави систем.
Његов посао је веома једноставан. Он је човјек који помјера казаљке. То му је званично занимање – помјерање казаљки на часовницима. Једно тако отмено и весело занимање. Све му се своди на помјерање. То ради читавог живота, живота који непрестано траје, вијековима. Понекад се успава па неки од часовника закасни. То доводи до великих проблема. Стоји између два сата. Један од њих касни, други жури.
Јуче се пробудио прије него је требао. Није могао спавати. Умара га путовање из једне у другу временску зону. Сваки дан прође читаву планету. Пут око свијета за осамдесет дана. Звучи као глупа фраза. Каквих осамдесет дана. Њему је потребно само двадесет и четири часа. Колико пута је прошао тај пут. Смучило му се. Све је већ одавно исто. Ништа се није промијенило. Чак ни ратови нису ништа промијенили. Свијет је исти, само је више људи. Од Адама и Еве па до данашњих дана Земљом је ходало десетине милијарди људи. То би значило да је историја човјечанства историја мртвих. То је један велики, вјечни рат који је повремено прекидан да би се очиситило старо оружје или направило ново. Историја је вјечни круг понављања. Он помјера казаљке па тиме помјера и историју.
Никада није имао ни жену ни дјецу. Заправо, он никада није срео неког другог човјека. Једини је у своме свијету. Не може изаћи, нити неко може к њему ући. Док је био млађи пријала му је та самоћа. Нико му није био потребан. Осјећао је неописиву слободу и МОЋ који су му били доступни путем самоће. Ипак, што је старији све више му та самоћа смета. Почео је помишљати и на умирање, иако зна да та могућност не постоји.
Често се питао и да ли је заиста он једини на овом послу. Помишљао је да негдје далеко, или можда чак у његовој непосредној близини постоји још један часовничар. Наравно, то су биле само његове пусте жеље и фантазије. Био је потпуно сам. Родио се сам, живио је сам. Чак би и да умре сам, али увијек се присјети да је то немогуће. Он чак није имао ни родитеље. Просто је настао, појавио се. Ни самоме себи понекад није могао
објаснити шта је довело до његовог настанка. Можда је то била нека велика експлозија или нешто слично?! Звучи као позната прича. Теорија великог праска, како је воле називати научници. Или је можда постао од неке животиње, што је такође једна од теорија. Ту је наравно и она најраширенија, која бијаше чак и декретом забрањена. Ипак, све то звучи веома наивно. Нити је настао из експлозије нити га је неко створио. Једино нормално и логично објашњење јесте да је настао тек онако, без икаквог праска или силе. Нико није ни мислио о њему. Ни сада често не помишљају на њега. Настао је првенствено за потребе људи, али га се они често одричу.
*
Прошли су вијекови, а он је и даље у животу. Са њиме све почиње али се све и завршава. Такође, кроз њега све траје и понавља се. А он? Ко је он заправо? Он је само један обичан човјек који помјера казаљке.