Последња игра са „ђаволом“

У роману Иве Андрића На Дрини ћуприја сва збивања везују се за мост, његову капију, околна села и вишеградску чаршију. Мост је средишњи и кохезиони топос у структури дела. Са аспекта композиционе организације текста, роман творе двадесет и четири приповедне целине. Свака од њих може се посматрати одвојено, као заокружена приповест, а пуни смисао оне задобијају тек у романескној форми, где се, на ванвременској равни, као основном обележју романа, прожимају различите људске судбине, историјска догађања или природне непогоде. И на тој неомеђеној позорници, оне попримају универзалан карактер.
Андрић тематизује збивања у распону од преко три века, од друге половине XВИ века до Великог рата. Издваја трагичне људске судбине као колоритне и симболичне рефлексије човековог земног удеса. Различити трагични догађаји, лична и колективна страдања, нераскидиво се везују за мост, који је њихов непосредни и неми сведок. Јер све се, као што писац наводи, осипа и нестаје, док мост траје као израз најузвишенијег људског прегнућа. Упркос несагледивим и тешким страдањима у свету, писац дубоко верује у победу добра над злом, што најнепосредније изражава један од његових књижевних јунака: „Све може бити. Али једино не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити“, чврсто верује Алихоџа Мутевелић (1977: 395).
Одвећ нам је знано да је понора, како у спољашњем, тако и у унутрашњем свету, сијасет. Нужно их је премостити и заравнати, како би се живот учинио подношљивијим. У противном, настали јазови изазивају трагичност. Сугеришући заметке тих злих удеса, аутор указује на архетипске обрасце, митско и фолклорно наслеђе, старозаветне и новозаветне интерпретације у народним веровањима. Бави се и топосима првог или наследног греха или, пак, Источног греха и забрањеног воћа. Оживљава ликове ситуиране у прецизно назначеном времену и простору. Разлистава, у скаду са друштвено-историјским приликама, поднебљем и менталистетом, разноврсне облике празноверја. Сумирајући назначена запажања о људском удесу, увиђа: „[…] најбеднија и најтрагичниа од свих човекових слабости несумњиво је његова непотпуна способност предвиђања, која је у општој противности са толиким његовим даровима, вештинама и знањима“ (1977: 334-335).
Иако нема способност предвиђања, човек настоји да, на основу личног и колективног искуства и у складу са сопственим карактером, стеченим знањима и навикама, уреди свој живот, подиже породицу и унапређује заједницу. Насупрот таквим тежњама, у готово сваком поколењу, у ширем или ужем окружењу, мучно страдају појединци о чијој судбини се касније шире приче и испредају легенде. Таква је судбина Радислава са Уништа, набијеног на колац, јер је, због суровог Абидаге, надзорника радова, подстицао прекид градње моста, за што је најокрутније кажњен. Живо представљена слика његовога мучења наликује ранохришћанским страдалницима који су најгрубље кажњавани због вере у дела и учење Христа Спаситеља. Вео легенде наткрилио се и над другим ликовима у роману – Авдагином-Фатом, Лотиком, Алихоџом, Ћорканом, устаницима или, пак, Карађорђем и његовим подвизима.
Удес Милана Гласинчанина, такође, се дуго препричавао, у машти развијао, а стари су младим нараштајима, као васпитну поуку указивали на његову судбину и злокобну страст ка коцки. Своју последњу игру он је играо на мосту са површно портретисаним, тајанственим странцем који је: „Ни стар ни млад, ни ружан ни леп, средњих година и средњег стаса, ћутљив а осмејкује се само очима“ (1977: 176). И те кобне вечери изгубио је целокупни иметак, потпуно оседео, а у нади да ће повратити изгубљено, заложио је и сопствени живот. Изгубивши и ту игру, странац му поклања живот. Од тада се он чаршијом креће попут сенке, испијена и одсутна погледа, без имало унутрашње топлине и жара. Са нелагодношћу, бојажљиво и безвољно у чаршију би долазио: „Висок, мршав, блед и погнут човек. Цело му тело изгледа прозрачно и без тежине, а на оловним стопалима. Стога се у ходу клати и повија као рипида у дечијим рукама на литијима. Коса и бркови седи као у старца, очи оборене. Такав, он сада пролази овуда кораком месечара“ (1977: 174).
Иако прави касаблија није по природи коцкар, стицајем нових друштвених околности, бржим развојем чаршије и трговине, увођењем новца као платежног средства, мењају се животни садржаји, стичу нове навике и занимања, али и развијају до тад непознати или затомњени пороци. За разлику од околних вароши, у Вишеграду скоро да није ни било људи оданих коцки. Код Вишеграђана: „Као што смо видели, њихове страсти су друге и другачије: неумерена љубав према женама, склоност ка пићу, песми, скитњи или доконом маштању поред родне реке“ (1977: 175). Имајући у виду те аспекте, долазак странца у касабу одраз је, у извесној мери, насталих промена у друштву, јер отварања хотела, кафана, салона за разбибригу и „забаву“, доприносе разуђености коцкарских игара. Стога, научнокритичку анализу можемо утемељити на елементима социолошког карактера, на различитим нивоима пратити узроке и последице друштвених промена и људских удеса.
Развитак друштва у другој половини XИX века скопчан је са рефлексима ондашње индустријске револуције која је, поред добробити везаних за свеукупни друштвени развој, изњедрила и многе штетне појаве. Писац нам указује и на добре и на лоше стране модерног времена. Млади увиђају позитивне учинке тих радикалних измена, а стари тај заокрет доживљавају као пефидно срачунат атак на њихове животе, породицу и окружење. Примерице: времешни житељи градњу железнице повезују са експлоатацијом природних ресурса, попис становништва изједначавају са процесима регрутације и припремама за рат, док убрзан и олакшан саобраћај највише погодују ширењу лоших утицаја. Уочавају се, такође, све наглашенија прилагођавања свакодневних животних садржаја са друштвеним амбијентом и политичко-економским тенденцијама и њиховим будућим развијањем. Као илустрација те усклађености може се навести планско пресељење у касабу Мађара Тердика са женом, Српкињом из Новог Сада, са намером да у касаби отворе радњу за коју у народу до тада није било имена: „И отворили су је тамо на крај вароши, испод високих топола које расту у подножју Стражишта, у једној старој беговској кући коју су потпуно преградили. То је било стидно место касабе. На тој кући су по цео дан застрти прозори“ (1977: 318). Убрзо по њиховом пресељењу започета је градња пруге што је допринело остваривању веће зараде.
На све те „новотарије“ са љутњом и презрењем гледа Алихоџа Мутевелић, последњи потомак наследних чувара и управљача Мехмедпашиног вакуфа. Избијање Великог рата, убиства и рушења те бомбардовање моста о којем је бринуо као о сопственом детету, непобитно сведоче, поред мноштва других погрома и недаћа, колико је био у праву: „Толико година он гледа како руке не скидају са ћуприје, чистили су је, дотеривали, поправљали у темељима, водовод су кроз њу спровели, електрику на њој запалили, и онда су то све једног дана у лагум као да је стена у планини, а не задужнина, хаир и лепота. Сад се види шта су и за чим иду. (1977: 394-395)
Неки од нових модерних друштвених садржаја погодују човековој исконској и неретко незајажљивој потреби за стицањем и гомилањем материјалних добара, при чему се та добра изједначавају са највећим друштвеним „успехом“ и личном „срећом“. И мимо опомена како је среброљубље корен свих зала, да изазива трагичност, тежња за гомилањем материјалних средстава никада не јењава. Најлакши и најпримамљивији начин да се стигне до тог идеала су и различити видови коцкања.
Испољавање тог порива у мањим заједницама, где се стиче утисак да свако сваког зна, узрокује нелагодност, зазор и осуду. Уноси се немир у средину, скреће се већа позорност на та прокужена места и изналазе , уз саосећања, извесна оправдања за страдалника. Најчешће се истражује прошлост овисника о коцку и копа по животима његових сродника. Склоност Милана Гласинчанина ка картању варошани су повезивали са пресељењем његовог оца у касабу и чињеницом да је то извео у највећем јеку буне у Србији. „Стално се одржавало мишљење да је он однекуд побегао са тешким али не добро стеченим парама“ (1977: 175). Од најстаријих времена утврђено је веровање да иметак стечен у ратним околностима изазива многе негативне, па, чак, и трагичне последице у најужој породици.
Поред социолошког методолошког приступа, долазак странца, његов начин игре, а посебно способност продирања у мисли актера коцкања, остављају могућност примене и других методолошких начела. Будући да опис тог књижевног јунака није у целости изведен, ни „реалано“ предочен, критичку анализу можемо засновати и на научним постулатима модерне психологије, утемељену на подвојености и комплексности човековог унутрашњег живота. На многим местима у тексту странац се јавља, као што је наведено, врло магловито, попут „демона“, без имена и спољашњих особина. Он поседује многе наднаравне способности: учесницима карташке игре „чита“ мисли и усмерава њихове поступке. У злогласној игри отузбир (тридесет и један), повлачи последњу карту мимо сваке логике и математике. Понекад не повлачи карту ни на двадесет и пет, а некад узима карту на двадесет и девет. Тако обликовани наративни пасажи не само да динамизују радњу, већ и значајно обогаћују семантику текста. Сугеришу сложене психолошке процесе, а намеће се утисак да писац обликује исту личност. Човекова подвоједност изазива непрестане унутрашње конфликте, манифестују се два оштро супротстављена пола – један је рационални, други ирационални или свесни и подсвесни. Са психолошког аспекта странац означава подвесну или тамну страну бића, склону хедонизму, са наглашеним рушилачким потенцијалом. На семантичком нивоу језика тај порив, као и свака друга врста коцкања, се означава као ђавоља игра или ђавоља посла.
Зависност о коцку генерише дуготрајна и мучна „рвања“ са самим собом. Како време одмиче она постају све учесталија и интензивнија, муте разум и попримају патолошка обележја. У назначеној приповести писац дијагностификује сваку фазу тог процеса. Честе осицилације расположења, слабљење воље, узнемиреност, учестале испрекидане шетње и други неконтролисани поступци указују на борбу разума са коцкарским поривом. Приставши на игру на мосту, као што смо истакли, Милан подлеже злокобној страсти. И ту последњу игру писац детаљно описује. Укрштањем различитих наративних поступака сагледава расположења и стања књижевник јунака. Драматизација коцкарске игре комплементарна је унутрашњим стањима њених актера. Надмоћ странца у игри прати грозничан немир и Миланово беспоговорно потчињавање странчевој вољи. Градацијом тока игре, уз тачна навођења улога, почев од новца, накита до земље, мала и имања, означен је крајњи степен његове овисноси. Без речи, као у бунилу, прихвата сваки предлог: „Знаш шта је, пријатељу? Да окренемо још једном, али све за све. Ја дајем све што сам вечерас добио, а ти живот. Ако добијеш, све је опет твоје као што је и било, паре, мал и земља. Ако изгубиш, ти скочи с капије у Дрину“ (1977: 180).
Чињеница да је „странац набрајао све по имену, стоку из Миланове штале и процењивао сваку главу, као да је рођен и одрастао у тој кући“ (1977: 180), поткрепљује мишљење да је реч о истој личности код које су у оштром сукобаву нагонско и морално, односно подвсест и свест. Посматрано са тог аспекта, загонетност и затамњеност људског бића, комплексност његовог унутрашњег живота, темељи се на учењима модерних психолошких учења и сазнања. Несумњиво је да су теоријске студије и С. Фројда и А. Адлера и К. Јунга с почетка XX века биле познате Андрићу, а неке од њихових научних постулата, пре свега Фројда и Јунга, можемо препознати и у тематизованој приповести. У сфери Фројдово учења о човековој психолошкој структури дефинисани су нивои ега, суперега и ида, док код К. Г. Јунгу подвесно је диференцирано на лично и колективно.
Дакле, научнокритичком анализом психолошког стања Милана Гласинчанина уочавамо снажан унутрашњи сукоб. Борба свести и подсвести најочитије се манифестује у тренуцима његовог “отрежњења“, које настаја кад свест, у непосредном рационалном контакту са стварношћу, надвлада подвест. И те здраворазумске одлуке најчешће доноси након изгубљених партија, прокоцканог новца или другог иметка. Освешћења прати осећање горког кајања, грижа савести и стид. Таква стања са становишта психоанализме умногоме одговарају Фројдовим структуралним психолошким ознакама свести, надсвести и подвести.
Потискивани садржаји настали у сукобу ега и суперега, оптерете подсвест и узрокују озбиљне патолошке промене. Подсвесни садржаји мучно кидају душу и рефлектује озбиљна психичка обољења. Она се манифестује на различите начине, а најчешће несвесним кретњама, погрешкама у говору, неповезаним мислима, одсутним погледом и сл. Несвјесно (Оно) присутно је стога у личности (Ја), која је саздана на том сукобу, често подвргнута, неуротским симптомима страха, потискивања, унутрашње ценсуре и отпора. Тако је Фреуд разрадио своју дубинску психологију пронашавши читав низ појава (нпр, Едипов комплекс, инфантилни сексуалитет и др.), које се могу уклонититек кад се јасно уоче. Фреудова концепција људске психе, сложена од разнородних елемената, реалних опажања, смјелих генерализација и метафора претворених у психолошке категорије, знатно је утјецала на новије психологије (64-65).
Иако се у приповести о Милану Гласинчанину не помињу симптоми душевне болести, писац у XИX глави романа, у којој портретише младиће и девојаке стасале уочи Анексије Босне и Првог светског рата, наводи: „Ту је и Никола Гласинчани, блед и крут младић, који је због сиромаштва, танког здравља и слабог успеха морао да нупусти гимназију, после четвртог разреда да се врати у касабу и прими место писара код немачке фирме која извози дрво. Он је из пропале газдинске куће из Околишта. Његов деда Милан Гласинчанин умро је некако убрзо после окупације у сарајевској лудници пошто је у младости прокоцкао већи део иметка“ (1977: 293).
Психопатолошка стања Милана Гласинчанина узрокована су, као што смо истакли, различитим чиниоцима. У књижевнокритичким анализама књижевних јунака заснованим на учењима позитивистичких методолошких усмерења могу се врло прецизно успоставити узрочно-последичне везе, као што су породичне прилике, историјске околности или друштвени амбијент. Са друге стране, у домену методолошких поступака усмерених на анализу психолошких стања књижевних ликова каузални односи су скоро у целости затамњени. Стога се фокусирамо на подсвесне садржаје и њихове манифестације у објективној стварности, а кључ разумевања таквих душевних стања проналазимо у слојевима посвесног садржаја генерисаних у флуидној форми и на рубним деловима свести. На основу структуре Андрићевог романа На Дрини ћуприја, књижевнокритичком анализом издвојене приповести о Милану Гласинчанину у дванаестој глави, али и сагледавањем романа у целости, употпуњује се карактер и судбина књижевног јунака, али и сазнајне вредности различитих научних дисциплина, примарно психологије и социологије. Научним постулатима наведених дисциплина поткрепљују се, у значајној мери, индивидуална обележја књижевних ликова, али и универзализација њихових карактера и судбина.