БАБА ГАНУШ (прича)

Те године када се групи деце из новоградње у центру града придружио Мавран, седмогодишзи дечак пореклом из Палестине, десиле су се многе промене. На почетку сви смо у Маврана гледали као у мало чудо, с очима црним као угарак над које су се надвијале дугачке трепавице као у камиле. Коса му је у дугачким, тешким локнама падала по раменима а затиљак му се сијао као да је премазан бриљантином. Ситна ниска зуба просипала се белином уз сваки осмех. Црним зеницама, које су шарале наоколо брзо и лако као потопљене у зејтин гутале су сваки наш нови несташлук.

Мавранов отац је био млад лекар, који је након свршеног студија медицине, праксу одрађивао у нашем малом граду, да би се једном као лекар специјалиста вратио у своју домовину да лечи. Али, то нас децу није много занимало колико чудо да је Мавран имао шест имена. – “Можеш замислити, шест имена“, чудила се тршава Марица. Када га мама зове на ручак или учитељица када га прозива на часу, морају ли рећи сва имена, да би Мавран био сигуран да се ради о њему, заграјали би углас нас неколицина.

А Мавран, свестан да је постао својеврсна атракција међу овом средњебосанском гологузом екипом малишана, који су још носили шивене гаће од шифона, предугачке братове панталоне или излизане машнице и хаљинице, од старијих сестара, с нескривеним поносом је понављао својих шест имена испуњавајући нам жељу да их научимо. И данас их памтим, као таблицу множења, Mawran bin Abdulrahman bin Youssef bin Ahmad bin Jafari Al Khalili.

Нисмо се питали како Мавран из Палестине говори нашим језиком, било је важно у игри седети што ближе њему, додати му првом лопту, поделити кришку пекмеза с њим или дотаћи му косу.

А посебан рођендански поклон сваком од нас био је Мавранов долазак, нисмо очекивали поклон већ њега да седи, ту, у нашој кући, мислећи да је баш наш најбољи друг. После би у доколици данима препричавали, шта је баш он донео на поклон. Марица се хвалила чоколадом која је по њеној причи досезала и до пола метра а бомбоне Јове Пинде биле су најсвиленије од свих постојећих. Али врхунац доживљаја за све нас био је Мавранов рођендан, на који смо били позвани сви из улице. Тог шаренила и те граје која је нахрупила пред врата малог стана нико се у улици не сећа до тада. Родитељи су нас подсећали на лепо понашање и обзир. Чуј обзир, које ли речи за седмогодишње дете, који би се требао по данашњем мом нахођењу односити на поштовање различитости култура и нација.

Све границе пристојности су се обрисале као гумицом када смо на столу угледали прхке колачиће од гриза, пуњене урмама и орасима, влажне густе колаче од гриза и кокоса, баклаве са медом и сирупом. Посебно смо загледали хрскаве пржене лоптице од леблебија и свежег биља. Тада сам први пут чула за Баба Гануш, намаз од печеног патлиџана и свеже пита хлебчиће, топла мекана пецива у облику троугла.  Баба Гануш нам је постала омиљена поштапалица па смо сваку свађу прекидали магичним речима “Баба Гануш“, након чега би уследио громогласан смех или кикот.

Картонске кутије из оближње робне куће биле су право богатство за нас малишане који смо уживали правећи мало картонско насеље дуж хаустора. Мавран је увек своју малу кућицу звао Мусташ-фа. Унутра је имао велики црно-бели шал и пуну корпицу лишћа и цветова као и дрвених штапића. Ту смо Маврану носили наше болесне лутке на преглед и добијали медицину у облику прегршти листова и цветова, као и шарених папирића од поједених бомбона.

Једног дана се мој велики брат разболео. Болео га је стомак и престрашени  родитељи су иза поноћи покуцали на врата комшији са првог спрата, Маврановом тати, молећи за помоћ. Мој велики брат је убрзо оперисао слепо црево (тада сам мислила, зар и црева имају очи) а Мавранов тата га је често обилазио тако да се и мој омиљени друг обрео много пута у мисији пребирања мојих малобројних играчака или слушајући плоче.

Недуго после тог догађаја, Мавран нам је саопштио да одлази заувек,  не  само из наше улице, него из града и целе велике државе у којој смо живели. Отпутовао је назад у Палестину код деде и бабе. Није било туге у његовим очима, Маврана као да је носила нека тајанствена река, научен да њом једри где год га њезин ток однесе. Важно је било да с њим путује и његових шест имена којима се у домовини његовог оца неће чудити као што смо ми. Још неко време у игри би га спомињали док нам у улицу није стигао мали Словенац. Његов тата био је инжењер и градио је нови погон велике творнице у нашем граду. Док смо били мали, нисмо морали путовати, свет је долазио нама у варош, мислили смо. С годинама, јутарња обзорја доносила су тек рођене мале јапанске, немачке, аустријске бебе. Одрастале су с нама у картонским насељима по хаусторима а Мавранова Мусташ-фа постајала би лабораторијја, школа јапанског језика или Der Bahnhof.

Негде крајем осамдесетих година прошлог века, када су клинци из моје улице постали већ одрасли људи, имали властиту децу и тек започете каријере, у нашу варош ушетао је млад студент из Палестине. Дошао је са Гогом да проведе неко време ту. Вратио нам је сећање на Маврана црно-белом марамом око врата, дугачким, тешким, црним локнама које су сезале до рамена, сјајног затиљка и крупним црним очима. Само дечачко лице прекривала је ретка младалачка брадица, мекана као паперје. У очима ужегло уље и нека туга. Нико од нас није имао храбрости питати га колико имена има. Можда му је лоза скраћена.

А нисмо ни слутили да се иза брега ваља страшно зло из којег ће многи од нас понети сећање на угасле зенице, да ћемо постати фигуре на црно-белој шаховској табли, морати бирати тимове у крвавој утакмици а наша картонска насеља из детињства где нам је свраћао свет са далеких простора, где смо се учили љубави и игри, одувати ветрови који су стизали ко зна одакле.

Гануш баба викали смо, баба Гануш одјекивало је свуда око нас, али нико није прекидао свађу, нити се више смејао.

фото:илустрација/topcook.tomathouse.