Лутка (прича)

“Прећуткивање никада није потпуна тишина, то је шапат иза леђа“

Са железничког стајалишта у близини једне мале варошице, воз, чувени Мађар, свирао је заглушујућом сиреном, док се није зауставио. Радници из прве смене оближње творнице немо су посматрали призор, где једна плавокоса жена, која је до пре пар тренутака стајала на перону, мало издвојена од њих, нестаје из видокруга. Ње нема, на бетону црна ципела а на бандери прамен косе улепљен крвљу. Несрећни машиновођа искаче из кабине, трчи у сусрет узневереним људима и виче, нешто виче, неразговетно, престрављено.

Ко је, ко је она, замире питање на једним уснама, да би оживело на другим, кроз људе који се силом несрећног тренутка сабијају у гомилу.

Патила је патњом која се у малим варошима сматрала, по неписаном правилу, достојанственом и прихватљивом. Одувек дотерана до савршенства. Још увек су сваког предвечерја излазили у шетњу, држећи се за руке, усклађујући кораке. Он с енергијом људескаре, пегавог тена и проређене црвенкасте косе са осмехом и претераном љубазношћу, отпоздрављао је суграђанима. Она као порцеланска лутка, с очима првих љубичица, обарала је поглед при сваком мимоиласку са људима. Године су се везле у тишини дома а појас којим се држала на површини океана несанице до новог сванућа, тањио се и тонуо лагано притискан нарастајућим осећајем кривње, нелагоде, бола и игре коју је играла зарад девојчице која је расла као чудом проклијали цвет у пустињи.

Мама, где ми је лутка? Једино то кратко питање наилазило је на непробојни зид и тишину. Питање без одговора. Мама, памтим да сам једном имала лутку која је била као жива, могла је да плаче, гледала ме очима и трептала, махала рукицама, купале смо је заједно, а ти и тата сте је љубили и нежно стискали као да ће да се поломи. И мени сте дозвољавали да је додирујем. Желела сам да каже моје име. Једног дана ту лутку заменила је друга, која никада није плакала, притиском на дугме на трбушчићу увек се смејала, није знала трептати док јој не променим положај, руке су јој биле хладне а ти и тата никада је нисте узели у загрљај.

Не могу више мајко. Годинама се мој врисак сударао са њеном тишином. Боловали смо обоје дуго. На почетку смо се грчевито држали једно за друго. Зид у постељи је растао. Ја сам рушио она га зидала. Ја топио она ледила. Када бих је узимао осећао сам да је ломим. Цветове љубичица у њеним очима гутао је мрак. Од оног дана као да је заувек сагорео део мене. Огањ је тињао у мени због ње, искра живота претила је да се угаси а онда њен ненадани осмех, шушањ кошуље, дах који је мирисао на менту, распаљивао је пламен. Све ће бити добро, мислио сам. Рука коју сам држао није грејала као некада. Постали смо странци изникли из туге.

Утапам се у њој мати а ја бих да живим. Питај је, дозови је, помилуј јој косу и угреј руке.

Зашто се растајете мама?

Потрошили смо се, лепо моје.

Данас је петак, дан када његова мајка очекује моју посету. То радим већ осамнаест година. Петак, сат за нас две. Некада ми је тај сат времена био терапија. Плакала сам јој на недрима као дете. Рођеној мајци нисам. Скидала је мараму са главе па ми брисала чело, шапућући: немој више, увенуће те дивне љубичице у твојим очима. Дете ти расте жељно загрљаја. Опрости, снага ти је у недрима. Па и њега боли као тебе. Данас ћу јој рећи да не могу више долазити. Уморила сам се. Отпутовала бих негде далеко, возом. У време и град где смо нас четворо били. Тамо сам једном изула срећу. И он је отишао, грме ми шапати кад отворим прозоре. Кад заруди зора, када спушта се мрак. Када она отвори врата па унесе, несвесна, нарамак погледа који су је пратили иза прозора и на улици. Разићи ће се магла прећуткивања и као гром удариће је истина. Боже!

Нагнута над шољом топлог чаја од менте, рукама дугих нежних прстију, придржавајући бледе образе, Ида прати нану која се врти по кухињи, као да избегава сести за сто с њом.

Нано, зашто? Зашто баш петак? Није она хтела отпутовати, само је стајала преблизу долазећем возу. Била је насмејана и срећна то јутро. Не памтим када ме је грлила тако јако. Очима сладиш свет око себе, имају боју чоколаде. Ти си моја жива лутка, рекла ми је. Нана је скидала мараму, предуго одрешујући чвор. Пружила је Иди и села. Време је да сазнаш истину, рекла је тихим гласом. Као девојчица од две године, добила си на поклон велику порцеланску лутку с очима боје љубичице. Желела си је показати сестри која је била беба од три месеца. Лежала је на мамином и татином брачном кревету, док је мама простирала пелене на балкону. Лутка ти је испала из руку на сестру. Када је мама ушла у собу, видела је тебе како стојиш изнад ње са лутком коју стишћеш у наручју. Сестра није више дисала.

Над варошицом магла се подигла. Истина је породила дуго прећуткивано сазнање да је лутка из њених снова заиста постојала.

Волела бих нано да ме магла поново прогута, гушећи се говорила је Ида стискајући мараму, чије су шаре избледеле годинама отирући сузе њене мајке, која је као и она, сада плакала на наниним недрима.