Глад (прича)
Мајка Тереза : “ Више је глади у свету за љубављу, него за крухом“.
Нисмо имали много и да претиче, али добро памтим оца који каже: “За мене врат и крилца, то ми је најслађе“. Иста прича за породичним ручком, цело пиле са кромпиром, печено у рерни, супица обашка, бубац, јетрица и срце скривају се под домаћим резанцима. Отац стрпљиво чека да ли ће неко од нас троје у свој тањир усути нешто од тога, док нама очи милују реш корицу пилећих леђа и батака. Само два а ваља их поделити на нас петоро. Док нисмо одрасли и имали властиту децу нисмо се никада упитали зашто отац воли вратић и крилца, док смо се нас троје мрсили белим месом и батацима. Опрости оче, ненаметљиво си нас учио лекцију родитељства а апсолвирали смо је на властитој деци.
Волео си рећи често, “ко ради не боји се глади“. Али отишао си пре него се наоблачило толико да се у наше животе сручила ратна олуја у којој се није знало шта више удара и боли, ватра, метак, суза, одлазак, последњи загрљај, бујад мржње, брат на брата, нагорели прозори, тутањ земље, плодови који труну неубрани, пуста села и градови, праменови магле из које је вребала неизвесност.
Нит’ ко ради а сви се уплашили глади, па као пацови све дохватљиво у јазбине вуку. А метак стрпљиво чека, броји неуморно шансе и минуте, до новог крика и угасле наде. Хтела бих ти оче рећи своју причу. Причу о глади. Исповедам ти да гладна сам била. Колико хлеба толико и љубави. Радила сам све и свашта. Данас си тешко опраштам батине детета због разбијене тегле пекмеза, скривену крађу кексића из огромног пакета којег је црква донирала дечјем болничком одељењу након порођаја, клетве упућене једној породиљи која је седела за претрпаним столом, сиром, кајмаком, којој је мајка донела у великом цекеру. Јела је не осврћуће се на безброј очију око себе и лица која су жвакала кришку тврдог црног хлеба и пила чај од разређене камилице, суза проливених над сазнањем да неко сакрива од тебе ниску црвеног лука и да се за врећу кромпира чекало у непрегледним избегличким редовима.
Волела бих да знаш оче да сам тада почела веровати у анђеле. Походили су ме људи који су се појављивали само једанпут у мом животу. Дошла ми однекуда баба Дуја. Док сам по ко зна који пут покушавала отворити месни нарезак из војних резерви и из којег је кипело нешто налик месу, на вратима се указа старица широких бокова, као да је била опасана са пет сукања, груди полеглих на трбух под прешироком мајицом а у старачким рукама огромна тепсија и бела тканица са црвеним цветовима. Замириса у собици нешто познато испод тканице, танки праменчићи топле паре. Тканица дише а баба Дуја раширила крезубе усне у осмех који гали. Гледа ме нежно и рече: “Жива била младице, нек′ ти је здраво то у колевци“. Седе па разгрну тканицу а испод ње румени кромпир и цело пиле полегло а у другој половини пита врућа тихољи. Откиде баба Дуја батак па ми га гура у руке које нисам могла померити из крила откако се појавила, као дрвене леже. Како дође, тако и оде, без пуно речи речених, само крезуби осмех остао да виси на вратима.
Говорио си оче да не меримо људе по вери већ по чојству. Зато ми теже би што не рече када нестане човека и како се онда у звер претвара. Како да ти се гладан стомак и престрашен ум не упеца на удицу зла.
Има још једна прича оче, у време кад сам на твојој очевини понела мушко дете, под скутима ми је растао немир, како га родити а немаштина избегличка свуда. Пацови наскачу на брашно, шећер, вода из бунара хладна као лед, један кауч и шпорет који се ложи на класурке и гранчице. И метар дрва ако Црвени крст одлучи да нам треба. Родих га оче. Лепа, црноока беба од мене одузета три дана, да се греје и храни у инкубатору. За мене не би места нигде, нађоше слободан кревет са четири Албанке у соби. Свако јутро свекрве и мајке им доносе литре свеже камилице, да се умију и поперу. На њима нови огртачи у бојама меда, болнички ормарићи кипе од воћа, спаваћице свилене и нове, папуче мекше од баршуна. А мене посетила кћерка и не пуштајући очеву руку, сузних очију и мрсољавог носа, другом руком ми пружала полегле цветиће првих висибаба, чије су беле главице клонуле од топлине њеног длана. Лежим у соби и не усуђујем се окренути групи жена поседених на један кревет и деле масленицу питу која толико мирише да мислим да ћу се онесвестити од жеље за залогајем. Притискам дланове на лице и безгласно плачем. Топли прсти дотичу ми руке којима кријем очи. Надамном четири младе жене, гледају ме и не говоре ништа. На длану најближе комад масленице. Нутка ме мимиком и рече “ха“. Узех комад, оне се окренуше и вратише на свој кревет и седоше опет окренуте леђима мени. Није било до масленице оче, било је до пажње, препознавања и љубави.
Лекције научене мирују у глави. Кад видим печено пиле, као блиц са фото апарата, севне понеко сећање. На оца, баба Дују и четири младе жене. „Ха“ звони у ушима. Понекада ми се само плаче.
Фото: Независне – илустрација
