Бабин чворак (прича)

Ноћас ми у сан дошла баба. Мајчина мајка, са уплетеном, седом плетеницом обмотаном око главе. Крупна, стамена жена, повијеног, орловског носа, са младежом на левом, доњем капку ока. Вредна, покретна, о себи и при себи и у касним осамдесетим годинама. Литар добре, домаће шљивовице није могао претећи седмицу, а када би јој кћери и син долазили на смену у посету викендом, ако би претерала седмичну гебиру, доливала је у флашу воду да не би било галаме.

Волела је и да запали цигарету, али не уз кафу, него, онако изнебуха. Помакла би фирангу са прозора, остављајући лонац са чорбом упола посла и кренула би преко калдрмисане веранде у цветњак за неком својом мишљу, пребирући по великом џепу на кецељи за цигаретом. Иза ње би остао само клепет шлапа од којих се ретко одвајала.

Бабу Ружицу памтим од најранијег детињства, када би ме на превару родитељи остављали по седмицу дана код ње, идући за неким својим послом. Цело поподне бих плакала, кривећи врат преко тарабе не бих ли угледала насмејано лице родитеља.

Муку су баба и деда видели док ме нису придобили и смирили. Деда, предратни господин, увек у оделу и са шеширом и лепим , браон штапом, у чистој белој марамици доносио би ми прве, ћилибар жуте трешње.

Баба је имала дугорочнији метод мог привикавања на одсуство родитеља. Ујутро би ме будио мирис кафе и мала шољица чекала је на мене. Прст кафе и дебео слој скинутог кајмака са тек прокуваног млека, препуна шећерница коцке. Тај ритуал ме, истина смекшао, али је касније резултирао зубобољом и раним губитком млечних зуба. Учила ме и да плетем, хеклам, везем, али на жалост та се мисија увек завршавала речима “ бабааа, отпетљај ми вуну с’ прстију“ или “ ја не знам направити овај чворак“. Отада ми остаде надимак “бабин чворак“, али само за нашу интерну употребу. Никада нисам научила плести, хеклати, тек нешто мало сам петљала по најједноставнијим гобленима, осликаним на платну и са огромним рупама ради оријентације. Остао тај чворак свезан и потиснут негде дубоко, избрисан нагомиланим будућим искуствима и догађајима.

Касније, схватила сам да боље баратам оловком, али и њоме су се некада везивали “ чворци“, па сам и у струци новинара морала тражити помоћ, због непристајања на оно против чега се мој карактер бунио. Често сам тада посезала за коцком шећера призивајући бабин осмех и речи “ бабин чворак опет се упетљао“.

Али највећи “чворак“ увезали су ми догађаји, које нисам хтела, који су се као разнобојна клупчад почели неконтролисано одмотавати, па која те боја стигла, таква ти и тканица била. И док се преко моје домовине ткао нови тепих, црна клупчад гутала су сунце, па кад муљевитих стопала од балканског ратног кала ступих на аустралско тло, умало не ослепих од широког плаветнила и сунчевог жутила.

“ Чворак“ заглављен у режиму преживљавања поче да се расплиће, сам, изнебуха , ко’ бабина жеља за цигаретом. Боже, шта ме снађе, кад’ би ридање без разлога овладало мноме, када се килажа топила брзином светлости и када сам дневно најмање десет пута мислила да умирем, док су ме за овоземље држала само деца, чије животе нисам смела изневерити.

Инстикт, само инстикт преживљавања, онај најпримитивнији део мозга, којег називају гуштерски, вриштао је као аларм и којег су годину дана гасили доктори Сердиук, Максим и Екарт. Нит по нит разнобојних клупчади раздвајали су, сортирајући их у фасцикле намењене будућим генерацијама које се буду рвале са придошлим “чворцима“ из ратом захваћених подручја. Нису ме учили плести, хеклати и радити гоблене. Када су ме сеансама, музиком и бојама, техникама дисања вратили до мајчине утробе  оставили су ми само једну тачку од које је требало кренути испочетка живот.

Изабрала сам жуту тачку на бескрајном плаветнилу, са бојама црвене иловаче, са бабином , изнебуха рођеном мишљу, тумарајући по цветњаку Абориџина, где звук хуке диџеридуа позива на исконе и опраштала родитељима плакање уз тарабу и повремено одсуство. Као да су ме од најранијег детињства хтели научити да је живот пун “чворака“. Бабин прст свеже скуване кафе са кајмаком од млека и коцка шећера греје ме и данас. “Чворака“ све је мање а успомена све више. Научила сам да расплетем “ чворак“ сама али цена је превисока. Не могу да функционишем без хемије а и покоја шљивовица добро дође.