Машак на срцу (прича)
Узреле љубичасте лепотице као покидани ђердан див- девојке шљиве Савке, просипају се као крупна , плава киша. Ђорђе силовито тресе гране а шљиве округле падају на зелени тепих, с којег их у нежни загрљај дочекују поодрасле влати траве, па се бешумно грле. Једно, друго, треће у низу стоје стабла чије крошње затресу скривене птице у бегу од сунчевог јара.
И док их берачи ужурбано скупљају, пред очима ми заигра мајчина цветна кецеља и њена ознојена наусница док меси тесто за кнедле. Време уобичајене, сезонске посластице , која се често, истина кратко башкарила уз недељни ручак. Сочни, црвени слад, који се разлије из пререзане лоптице обучене у крушне мрвице, па се, онда олиже тањур док мати звоца “покиснуће ти сватови, не лижи тањур..“. И као зрелој жени и мајци тешко ми се било одупрети тој жељи, признајем.
Када нас је живот раздвојио, па мати остала у молитви да нас поново види, седећи за столом, где су се некада, дечије руке отимале о последњу кнедлу са шљивама, са собом сам у пртљагу годинама распакиваних успомена понела и сећање на шљиве. Ретко сам их налазила преко океана, а радости када би заплавиле на некој тезги краја није било. Журила бих кући да направим кнедле, да ме жеља мине. Моја радост винула би се телефонским сигналима, путујући у васиону и распрсла сателитом до мајчиног ува, као импулс за срце од срца.
Мајчино пророковање “ не лижи тањур…“ испунило се, али нису ми покисли сватови, него прве године брака стигла ме је ратна грмљавина. Мокри сватови би се веселили последње августовске, топле, звездане ноћи, али ратне флеке и ожиљци дуго су избељивани и зарастали.
Машак са љубичастог плода, није се дао лако обрисати са срца, штитио ме од људских губара и ваши.
О шљивама сам певала и осамдесетих прошлог века, уз Здравка Чолића, заљубљеног срца, док су једне плаве очи падале по мени у студењаку ,на клупи крај Миљацке, у касноноћним трамвајима од Чарлија до Ченгић Виле. Распукле, зреле, остављале су трагове на тротоарима и последњем писму растанка.Ту емоцију искапалу из Бајагиног пера и потеклу нотним потоком дирки Корнелија Ковача покушала сам пренети у свадбеном говору братанице. На српском је измамило сузу, онима, који су волели осамдесетих, али енглезима је остала нејасна и збуњујућа. Покушала сам бити вичнија од Моме Капора трудећи се превести део песме “ Твоје очи, као зреле шљиве падају по мени..“Мој добри Ангус колико год се трудио превести ове речи, дајући им поетску ноту, није успио макнути од визије младића који стоји под дрветом шљиве а девојка са плавим очима га гађа плодовима са гране. Опет се потврдила Капорова теорија о немогућности превода балканске емоције.
Сласним, зрелим, плавим плодовима озренске шљиве засладила сам и последњи оброк моје девојчице у стомаку, дан пре порођаја. Обе смо заспале, најтврђим поподневним сном у хладовини, на трави под њеним дрветом, припремајући се за дуго путовање у кампањоли до добојске болнице. У зору, када сам је први пута загрлила у мислима и пољупцем сам јој окачила “ Љубичасти амблем Балкана“, за издржљивост и жељу да се роди у време када је љубав преплашено прекривала очи.
У рукама зрела шљива, рашчепљен плод, а усне суве од успомена. “Загризи ме, као да шапуће, опет ћу ја догодине, ако Бог да. Још нас има, знам, и плода земаљског слада биће ,“ још мене има у тој тихој завичајној грани“ како недавно написа међ’ стиховима о шљиви Б.Б.Ђурђевић.
фото, илустрација: РТРС
