Јабука и лептир (прича)
“ Све почиње од љубави према детету“ Максим Горки
Волим књиге. Од најранијег детињства развила се та љубав, па и данас када помислим на бајке из сећања изроне“ Три наранџе“, прелепа бајка о три сестре. Први комплет бајки добила сам од директора школе, доброг чика Манојла, као компензацију мојим родитељима за нове, зимске, полудубоке ципелице из Борова. Први пут сам их обула, поносно их прошетала до школе, да бих се након наставе кући вратила уплакана у старим ципелама, држећи усплахирену мајку за руку. Моје нове ципелице нестале су из школског ципеларника. Сећате се, верујем, тада су првачићи у учионице улазили у патофнама.Данима сам чекала да се моје ципелице, неким чудом појаве у ципеларнику или на нечијим ногама, али нестале су заувек. Дуго времена, током одрастања требало је да протекне док сам се ослободила неке чудне стрепње и неугоде, када бих нову обућу морала оставити негде, ван очног домашаја.
Волела сам и нашу библиотекарку, тета Босу, којој се уз нежан осмех и топао, смирен глас никако није слагала огромна пунђа на врх главе. Била је тако велика, да сам често замишљала да јој коса сеже до самих пета, када је расплете и да јој је, сигурно, чика Васа, редовно ујутро, уз прву јутарњу кафу свесрдно помагао да “ упунђи“ ту силу косе. И данас ми нос заголица мирис бело- плаве чланске картице, коју сам чувала као око у глави, иако сам као девојчица била немарна губећи редовно оловке, свеске и петобанке за кифлу и рум плочицу.
Ова би се прича завршила у недогледу, јер се сећања одмотавају, са лакоћом, као животом испредена стаза, да ме један лептир над корпицом јабука, у трен не врати у време, када је моја кћерка учила прва слова. Била су то времена када су се прве сликовнице чувале као највеће благо, јер за играчке и све оно што би радовало трогодишњу девојчицу било само мисаона именица. Дете рођено у рату, одрастало у избеглиштву а прва слова учило из енглеског алфабета. А са непуне четири године Пепељугу је понављала од речи до речи. Знала је, са којом речју завршава једна страница, па је синхроно окретала следећу. Тада сам први пута поклекла искушењу да присвојим нешто туђе. Била је то књига “ Сто најлепших српских прича за децу“. И само једна прича “Сребрни цвет“ о дечаку који је растао на последњем спрату солитера и коју је моја кћерка волела да јој читам, учинила је да се оглушим о Осму Божију заповест “ Не укради“. И сада пред Богом и пред људима исповедам јавно свој грех. Молим за милост, јер шта је једна књига коју је волело дете и којом сам као Марица обележавала траг мојој деци и унуцима, ако икада пожеле да се врате у земљу прадедова из далеког света. Једна књига прича коју сам деци оставила у аманет као Библију, прича која их је учила љубави, топлини, људскости и с којом су одрастали у добре људе. Да ли је једна књига исконски грех или пут наде који је опстао у временима као Нојева барка у поплави рата, страдања, нестајања породица и домовине. На страници где почиње прича о сребрном цвету још се назире сасушена мрља да ли од сузе или малог отиска прста детета.
Лептир над јабукама. Нежни пољубац ,жути дрхтај живота. Владица гризе јабуку и док јој низ доњу усну клизи кап сласног сока пита “Имамо ли ми своју принцезу мама, данас су девојчице у школи причале о Елизабети и Дајани. То су живе принцезе, нису оне из бајки.“
“Имамо, одговарам , зове се Јелисавета и живи у Београду.“
“ Ја ћу сутра другарицама рећи да и ја знам једну принцезу“ весело зацвркута дете.
За две седмице преко “ Вести“ из Задужбине Светог Андреја стигло је топло писмо принцезе Јелисавете, фотографије и бајка “ Јабука и лептир“ адресирано на Владичину адресу. Дете као жути лептир лепршало је по школском дворишту, срећно.
А ја, још увек тражим моје ципелице, загледам у ретке госпође са пунђама, три наранџе гурају се са осталим воћем у посуди на столу, с тугом гледам у последње спратове солитера у којима расту градска деца, кроз прозорчић авиона тражим расута слова азбуке по океанима и љубим уснуле унуке пре сна. А књига и данас, као што је написао Рабиндранат Тагора “…испуњава моје мисли, дан за даном..“.
фото (илустрација): Кнегиња Јелисавета
