Путопиш диљем земног шара (прича)

Могао сам да овај текст насловим и као „Упутства  за тражење и кориштење тоалета у великим свјетским градовима“, али сам се побојао да би добар дио потенцијалних читалаца у старту одустао да завири  у садржај написаног плашећи се непријатних тема и мириса које ће бити сервиране иза понуђених оквира приче и унапријед назначеног и омеђеног простора.

„Је ли вам се десило да…“ у неколико наврата пита Андрић у свом „Еx понту“.

Па добро, је ли вам се десило да кренете на путовање великим свјетским градовима, чак и оним најпознатијим у Европској унији, а да немате  предзнања гдје и како да пронађете WC, тоалет, нужник, клозет или клоњу кад вас потјера и кад једноставно морате да одете „порајсебе“ у центрима европске и свјетске културе, градовима гдје има више музеја него ових станица на којима се сви заустављамо десетак пута дневно.

Број одлазака зависи од стања ваше простате, ( не односи се на даме), пробавног тракта, година старости и хране и пића које сте конзумирали претходне ноћи, рачунајући ону знатижељу да у земљама у којима претходно нисмо били пробамо све оно по чему су познати у свијету. А хладан јогурт ујутро, након кафе и не иде баш послије ноћи у којо смо коњак пресијецали шампањцем. (Ко не вјерује нека проба. На властиту одговорност, али нека ипак причека који сатак у хотелској соби прије изласка на улицу и обилазак града).

Пријетељски савјет је да одмах по доласку у познату, а нама непознату европску престоницу набавимо план града те уз помоћ збуњених радника на рецепцији обиљежимо могуће локације јавних тоалета, којих свакако неће бити много за подвлачење.

Пожељно је одмах по доласку на нову дестинацију размијенити папирни новац у што више ситниша јер ће нам сигурно требати, а телефон којим плаћамо рачуне држати у приправности у потаји, али на дохват руке јер  никад не знамо кад ће нам требати прво, а кад друго.

Цијене „услуга“ од Њемачке, Аустрије, Норвешке, Холандије, и Енглеске се крећу од пола еура, једног еура, еура и по,односно норвешке круне до још врједније фунте.

На оним „граничним прелазима“ до писоара, клозетских шоља, бидеа, или чега све већ, треба једноставно прочитати колико и гдје шта убацити од припремљеног ситниша, али ако га не примају онда молите Бога да вам је мобилни при руци или да вас је пристигао партнер који то има, а који вас прати само због ваше, а не своје потребе.

„Мала нужда један, а велика два“… Најчешће тамо нема баба сера, али се нађе понеки рмпалија који ревносно контролише да нећете прескочити рампу која се отвара на сигнал да је новац убачен.

Новина коју сам упознао у Холандији и Енглеској је да поред ових „јавних установа личне хигијене“ постоје мале кућице као стражарнице у којима треба платити назначену суму да би вам саопштили шифру коју ћете укуцати на улазу у жељене и тако жељене просторе. Не бих вам савјетовао да заборавите те четири цифре јер повратак да опет приупитате која оно бројка би може бити кобна због хитности случаја.

Након проласка кроз Штутгарт, Минхен, Салзбург, Ставангер, Амстердам, Лондон, Мексико сити,Торонто и Ванкувер научио сам како да трагам за јавним тоалетом.

Упратим неког пролазника који корача лаганим ходом, који се устурио, исправио, а уситнио, стиснуо у доњем трапу, а звјера на све стране. Тај вам је сигурна водич за мјесто које вас интересује, под претпоставком да није странац и да познаје град у којем има свега, али нема оног што нам понајвише треба. Ходајући за тим невољницима  могао сам написати и цртицу „Како препознати пријатеља у великој нужди“.

Све наведено можете заборавити ако имате довољно новца и времена. Само уђите у први ресторан, PUB, кафану, било какав угоститељски објекат на чијим вратима пише: „Употреба тоалета дозбољена само гостима“, наручите кафу јер јефтинијег пића нема и онда на миру у означени простор. Маршевским кораком.

Е, сад. Ако је просјечна цијена кафе по европским метрополама око 5 еура, а ви сте с брачним другом или партнером у ситуацији да по неколико пута дневно не нађете оно што се карактерише јавним олакшавањима, онда ће вас бешика или столица коштати педсетак еура дневно. Кад помножите, рецимо са три, можда је добро један дан уопште не излазити из хотелске собе него корстити предност већ плаћеног боравка и пар корака од спаваће собе.

За сваки случај, прије доласка у велике европске градове пожељно је тренирати трчање јер ће негдје десетине метара до жељеног циља одлучивати да ли ћемо се обрукати на сред улице или достојанствено изаћи из клоње озареног лица.

У Лондону су ме у једној ситуацији метри, односно секунде, дијелили до спасоносног угла синовљевог стана. Иза мене је остала метро станица на којој су они који су је правили сматрали да не треба да уграде и собице означене мушким и женским ципелама.

Причам то пријатељу Николи у Београду. Црче човјек од смијеха.

Прича како је прије годину дана имао слично искуство у истом граду.

Легло му хладно пиво на врућу чорбу ко будали шамар.

Завија, курбла, грчи, а клозета ни за лијека.

Неки сумрак, видно је да покуша и на пушкомет, кад наједном големо уређено грмље, срезано и сређено с обје стране, а никог у близини. Оптрчао последњим ситним корацима с оне стране, и захваљивао се оним што су уредили градско зеленило, густо и заклоњено. Тек је при крају олакшања прочитао шта пише на великој табли испред њега. SKOTLAND YARD.

Каже да га је снимало најмање двадесет камера, али он је ујутро напустио Лондон.

У отаџбини сам се сјетио пјесме : „Шуме, шуме велика вам хвала“. С разлогом. А и за разлику од свјетских метропола  ми још имамо мјеста која су нам потребна и која није тешко пронаћи. Заостао свијет, па још увијек обавља оно што није за причу.

А онда су ме путеви одвели у Мексико.

Проналазио сам оно што ми је требало у просјеку за осам пезоса, што је смијешно у односу на европске метрополе, али уз обавезна упозорења од хотелских соба до јавних установа интимне културе да се тоалет папир не баца у шоље јер су цијеви преуске.  Не бих даље о остављању личних трагова у земљи Азтека и Маја, не бих о Канади гдје су шоље напуњене до половице па не знате да ли користите биде или оно за чим сте чезнули у Амстердаму, намјера ми је била да посавјетујем путнике навољнике, поготово у годинама , да се припреме за путопише на које нису рачунали.

А не би било лоше ни понијети понеку пелену у ранцу. За сваки случај.

Фото: илустрација – УН Фото UN Photo/Mark Garten