Рециклирање прошлости (прича)
“ Време измиче, остајем без њега, растачем се, а ни сама нисам приметила…
Кармен Доминго
За свог живота, жив створ се наслуша и нагледа на стотине прича и догађаја. А где је твоја прича? Тај тренутак, када те властита прича куцне по челу престанеш да се питаш шта свет треба од тебе, већ шта те подигло, вратило звезде у очи.
Шкрињицу са старим писмима Петра је, у последње време, чешће отварала, као да је нека скривена сила вукла да прстима додирује хартије које су се временом пресвукле у одежду боје ћилибара а рукописи на њима постајали све мање видљиви. Мајчина писма са рукописом детета ишчитавала је само када се осећала јаком да би их испијала реч по реч на кап и увек би се завршавало са потопљеним словима, која су отицала са хартије. Мајчин ратни дневник и мирнодопска писма , која су путовала преко океана. Свако би почињало са “Драга Петра“ а завршавала “Воли те мама“.
Једне вечери из хрпе писама и новинских исечака истрешене на под прогледа новински исечак из врањанске “Слободне речи“ писаног априла 1993.године. Наднаслов “Избегличка исповест“, наслова “Бели анђео“. Писмо писано из пера новинара, чије је име напречац претворило у број избегличког картона 7043200535. Овога пута није било жигосања на надланици, али је обележавало залутало стадо и без њега се није могло нигде. Рециклирана прошлост у верзији двадесетог века на издисају.
Уредник новина тражио је мало светлости у причи, којом би представила себе. Белина папира, која се некада пунила ентузијазмом и с радошћу, сада је палила зеницу ока, чупајући из мозга погубљене речи. А онда требало је с њих скинути полегли једногодишњи талог ратне неизвесности. Породи се оловка и свет угледа писмо, без светлости повлачећи за собом пупчану врпцу и постељицу безнађа.
“После скоро годину дана попуњавам белину новинарске шлајфне захваљујући предусретљивим колегама исте професије. Како ме радује ова белина под руком која се претаче у мој крвоток. Покушавам из мозга ишчупати нешто светло и лепо што бих подарила читаоцима за први сусрет, али како када је по њему полегао скоро годину дана стар талог ратне и избегличке неизвесности.
Изгубљена и измрцварена од ноћних бунила која немилосрдно краду сан, када у сећање дође новембар и моја крвљу покапана домовина, исцрпљена од узалудних надања да ће у ову земљу, међу овај неправедно анатемисани народ слетети Миљин Бели анђео, прегажена бескрајним редовима и чекањима пред општинским вратима на хуманитарну помоћ, несигурна од држања за крхка обећања оних који би желели да ми помогну да поново пронађем људско достојанство у себи поздрављам вас .
Да не прођох сву босанску голготу и да белину новинарске шлајфне не замених белином избегличког картона не бих газила корацима људског бића као зрнце у свемиру, кап у мору. Да не одсањах тежак сан саткан од ковитлаца олова, најцрњег хлеба , бдења и страха и најтужнији сан о о смрти домовине, не бих вам могла писати колико су безвредне многе ствари у животу, којима кињимо и себе и друге, као да ћемо вечно живети. Колико тек изгубљенима, странцу , усамљенику који васкрсава треба љубави. Како су срећне траве и воћњаци што не морају чекати на дозволе да процветају, што не плаћају казне за људске глупости и порезе на своје цветове. Како су безнадежне судбине деце од којих одрасли скривају ињекције, лекове, што им над главом уместо ореола виси мач. Куда нас водиш Боже, само не у загрљај оних који речи живот и љубав пишу оловом.
“Нема светлости, много је патетично, али носи неку ноту опомене…добро, објавићемо“ саопштио је уредник.
Године су Петри требале да изађе из сенки међу крововима, да не зајауче на сав глас и не дозива мајку на дан свог рођења. Да отпусти уздах на месечини и не помера племе умрлих и да копа по гресима предака тргајући за објашњењима, за све што је снашло. Умирила је нагоне за превртањем костију недужних. Научила је да режи на до врата закопчане. Добро је, прошло је време ридања, рађају се лепи дани. Какве ли величанствене обмане, Петра се чуди, она уморна и остарела а нови дани се рађају , лепи као виле и не хају за нас, зрнца у свемиру. Понекада само пошаљу олују.
