Петља (прича)
У мало планинско село, са тек неколико старачких домаћинстава, одавно нико не навраћа. Годинама већ, у заборав тоне давно дато обећање, оно, предизборно стићи ће електрика до јесени. А јесен по јесен пролази. Месецима стазе у дубоким, зимским снеговима тешком муком прте отежале старачке ноге. Зими су гладни вуци и мудре лисице једини посетиоци, а с пролећа, високо прелећу јата птица селица носећи на крилима радост повратка негде друго.
И овог зимског јутра најздравији међу осамдесетогодишњацима кренуо на чашицу доброг јутра комшиници. Њена уџера стотињак метара низ падину. Огрнут гуњем, са шубаром на глави, испод које се костреше седе обрве, гази деда Јован. Чудна топлина греје старчево срце док мерка с времена на време Миличин димњак из којег се у свеже јануарско јутро протежу први језичци дима.
“ Поранила Милица“ развлачи мисли деда Јован како би преварио тежину коју осећа у ногама пртећи синоћ завејану стазу.
Сече белина свуд наоколо, штипа ветар студенац а снежна падина накинђурила се светлицама па дражи старачке очи као белозуби осмех девојке. Нуди се белином, бисерним ињем и тишином, па би човек у њу лего’ или би је у скуте пригрлио да се сит издражи.
“Е, обрадоваће се Милица када јој испричам ноћашњи сан“ драшка се деда Јован у мислима. Весели се сну као истинској јави.
Стигавши пре Миличину кућицу провири кроз мразом ишарано окно у унутрашњост тамне собице видевши је погурену над ложиштем.
“Ено је, стара вештица, опет кара пламене језичке“, који попут несташне деце час извире из ложишта, час се сакрију за цепаницу зачикавајући старицу. Гурнувши врата Јован се обре у топлом собичку уносећи собом и снежне чичке на чарапама.
“Добро јутро Милице исписнице, видим опет ратујеш са огњем“ рече Јован и спусти се на вратима најближи троножац.
“Добро стиг’о мој Јоване. Ратујем јакако. И зборим, а с ким ћу док ти не стигнеш кукавче“ одговара старица обрадована Јовановим доласком.
“Ех, Милице, ја ноћас сањао пуне нам куће деце“ једва дочека старац да исприча ноћашњи сан’.
“Сви лепи, румени, лепо обучени а у косицама им светлуцају звездице, па се упитах да нам неће деца“ прекиде старац реченицу од тешке навале осећања у грудима.
Милица, не окренувши се лагано се придиже па загледана у загарављени, пауковом мрежом закићен угао плафона ко’ у свечево лице да гледа промуклим гласом рече “ Опет ти Јоване исту причу причаш. Е, старино моја, ти увек исти сан сањаш, како јануар закуца на врата. Годинама Јово бледе нам карте исписане дечијим словима. Пожутела и драга лишца на сликама, све теже их разазнајем, киње ме очи. Ове године дође у село поштар Стево само два пута, још пре снега. А и нове карте из далеког света стићи ће кад’ снег окопни и око куће из белине изроне прва острвца младе траве“. Теши га старица гутајући оно мало горчине преостале уместо суза у дубинама очних дупљи. Кад’ би , бар, само једна суза исцедила да испере жељно око.
“На крај си срца Милице, па збориш тако“ обрецну се старина, опоро, што му она засењује дугу наде. Али зна и да љуљашка под дудом није дуго зацвилела.
Милица принесе ракију а њен мирис попут блеска осветли јесење седење уз казан пред њеном кућом. На трен угледа Власту, Бог да му душу ‘прости. Прекиде га једно јутро у појати, недуго након првог снега.
Рекао би Јован Милици да његов исти сан није више нада да ће му пред кућом заиграти деца. Одавно ноћу се хвата у вилинско коло. Младе, једре девојке а он Јован Брђанин, двадесет му година, па у колу с нјима вија ли вија. То га већ страх исповедити, боји се отићи ће а децу видети неће. Потегну мерицу на искап да прекине струну што затитра између стомака и грла па погледа Милицу на троношцу. Загледала мутне очи подно стропа. Горе где у чађавој мрежи живи њена Петља. Тако је прозвала младу женку паука набрекла трбуха која се уселила с првим снегом под њен строп. Плела неуморно завесу којом би скрила и угрејала потомство. Сада пролеће ту чекају неке нове плетиље да оду за својом судбином. А догодине, ако се нека и врати набреклог трбуха вођена инстиктом дома можда ће узалуд тражити кутак топлине. Милице, Јована огња и језичака дима неће бити више. Покриће се белином што сече, а душе ће им се огледати у кристалном огледалу небеске ведрине над падином где ветар зими завија а с пролећа цветним кићанкама кити.
фото: Порекло.рс (илустрација)
