Плава хаљиница (прича)
“ Одакле сам била, више нисам“
Дејан Тиаго Станковић
Прелепа, месечином осветљена, с краја јуна ноћ. Празне пивске лименке гурају се на малом, балконском сточићу. Из пепељаре кипе опушци испричаних успомена. Заћутале смо, коначно, Сенка и ја испражњених торбака сећања. Речи, већ отежале, натопљене алкохолом и несаницом.
Четрдесетпет година матуре. Нови хотел, позната лица, а сваком живот исцртао јединствене боре. Сенка и ја имамо неколико урезаних, сличних, које засветле при сваком сусрету и осмеху. Исписале су их најнежније године детињства. Одрасле смо у истој улици. Она висока, штркљава а ја, нижа, вазда кочоперна. Ту је негде и Бочић, стидљиви, бледи дечак, на чијем лицу је увек титрао осмех. Звали су га Словенац, због маме Пепице. Отуда је искрила нека суздржана природа дечака, која се тешко уклапала у бучно,ослобођено, средњебосанско детињство генерације раних шездесетих. И једна, само једна реченица те вечери, коју је Бочић написао на комадићу папира, који је путовао столом за којим смо седели сломио ме нежношћу као крхко стакло.
„Најлепшој плавоокој девојчици у плавој хаљиници из улице Пере Докића“.
И просуше се сви снегови, кише, месечине, блатњаве чизмице, трешњама запрљане хаљинице, изгребана колена, сукњице од крепа, круне од картона, посуђене мајчине тканице, серџаде и поњавице, крпене лутке, пробушене лопте, кришке намазане пекмезом. Нахрупише сећања. Имала сам име жељеног детета и мало огледало у којем су се огледале плаве очи, као радост, сиве као новембар, заљубљене у пролеће, зелене као околна брда белогорице, пуне свитаца у аугусту. Мој прозор гледао је на главну улицу града. Врвиле су по њој пијачне торбе, опијао мирис липе, орила се јека оних који су се довикивали. Некада је њоме кишило дуго, досадно, сиво, једном су на њој остале мале црвене ципелице прегажене девојчице, прогутана бука локалног релија и страшни урлици Пере Шује и Хапета пред велико невреме и грмљавину. Њоме су се вијали болесни и пијани, клептомани и швалери у ситне ноћне сате. Мој прозор био је ложа у свакодневном малом уличном театру. У згради изнад апотеке становали су Мак и његова вечито нафракана супруга, дизајнер излога, Час, кога смо звали величанствени због сјајне ћеле и огромног трбуха, чија је кћерка, безуспешно годинама мењала туторе клавира. Сваког јутра, отвореним степеништем силазио је слепи Мило, везиста са општиске централе, руку под руку са ситном, пожртвованом женицом, која га је одводила и доводила с посла. Мешају се гласови Бубе, Кларе, Јове Пинде и Здравка кога смо сви знали као још нерођеног лажова.
„Да отворимо још по једно“ упита ме Сенка и одува ми облак на којем сам пијано запловила.
„Сећаш ли се путничког воза, којим смо, пред сами почетак рата путовале за Жепче, да уновчимо чекове без покрића“ развлачи Сенка и почиње да се смеје.
„Шта се смејеш,цвикале смо обе на шалтеру“. А тек локал, заврну ме грч у дну стомака. Прозори без стакала на два вагона, Ром с хармоником, дрвена седишта и лица путника без идентитета. Отежа раме на којем сам качила магнетофонске записе, Ухер десетак килограма. Мајски дан, ветровит, возови издишу у ремизама, поломљени излози, као мрави из раскопаног гнезда, безглаво, узалуд каналишемо пресечене стазе живота. Растали смо се, мој живот и ја у алеји тек озелењелих платана, пред скорашњу сахрану домовине и града. Живот, као попијен у пар пића, као река којој су изместили ток. Шапат на јастуку, ако одем, када ћемо се видети опет, ако останем где ћу са овим дамаром под грудима, који је хтео да се роди у невреме. Боже, надолази бујица лудила, чујем хуку, урла низводно од Врела Босне, крвави сватови подврискују, путнички возови без стакала клопарају пуни Рома. Путују без мечке, која је пред сваку невољу играла по улицама. Представа мучења, коју никада нисам волела и које сам се увек плашила. Болно пропињање уз ударце бубња и ударце мотком, урлици животиње, ланац и брњица, игра страшни телал. Из куће замном излази мати са комадом вруће погаче, обрушише се степенице у Пере Докића 20, а напољу пролетњи поветарац и влажан додир маја. У утроби се покренуло ново биће. Довиђења сновиђења, добар дан лудило. Још ми у мислима бдије коцкаста Лилина хаљина и последњи осмех моје учитељице који ми је упућен у пролазу. Доброг дана у поздраву се не сећам, не чујем га.
Закотрља однекуд ветар, над Сиколом ноћ порађа зору, сенка неспретно руши пар празних лименки са стола и баца пикавац преко балконске ограде у тек пропупали грм ружа.
„Хајмо спавати Жељо“, вели Сенка. Овај други облак теже се разилази.
Тих неколико сати што преспавах после, натопљена горчином јечма и омамљена дуваном узалуд сам дозивала девојчицу с плавим очима у плавој хаљиници. Није ме чула, јер се ено доле испред стубишта зграде у Пере Докића надвикује и свађа са другарицама ко ће бити принцеза а ко вештица у бајковитом уличном театру са костимима од креп папира.
фото: hdwallpapers.in
