Црно сунце (прича)

Очи. Хиљаде очију. Гледале су ме искрено, понекада бежале због неискрености, неке су биле потопљене у језеру суза, из неких је зрачила топлота, у другим се огледало сунце. И страхом обојених је било. Гледала сам како се на плаво обојене навлаче облаци сивила, како зелене тону у бунар лажи, из неких се сузама откидао бадем а у црним свици играли коло.

Ове црне су очи мог оца. Постоји црно сунце. Таквим га је једном нацртао четворогодишњи лебанонски дечак Мазен у бризбенском вртићу.

• Зар сунце није жуто, упитала сам га. Ово су очи мог аба, тако каже моја умм. Нисам питала ништа више, знала сам да Мазенов отац није стигао у Аустралију.

Пре него што сам упознала  много деце попут Мазена у Аустралији, многа јутра сам се будила исцрпљена и обесхрабрена. Гризао ме је очај. Моја домовина је нестала, више нигде нисам припадала. Када је све оно што ме окруживало остајало без одјека. Обмане, снови прогнаних, снови су били само покушај бега. Сањала сам оца, не неком шумском, макадамском путу, увек се смејао, издалека ми махао. Отишао је на време, смирено ми је само једном, пред сами рат, пророчки рекла мајка.

Отац је имао црне очи, јужњачке, бескрајно сетне, али гореле су и ватром. У тим очима видела сам много пута сузе, али не оне које издају, већ оне што се заљуљају на рубовима капака и необјашњивом унутарњом олујом повуку се назад, нестану у дубинама канала, који воде до срца.

Драги отац, већ сироче као петогодишњак. Сећајући се његових очију, понекада тако сетних, замишљала сам дечака како међу безбројним женама тражи ишчезлу мајку. Изгледао је снажан и стамен, а истовремено осетљив на најмањи израз нежности, жедан љубави а ненаучен да је прими и испољи.

Његова рамена била су први лутајући телескоп, док ми је као трогодишњакињи показивао како изгледа свет одозго, када си виши од тате, када не можеш видети мраве, али ти је татино теме и братов свртак као на длану.

Тата је први пута плакао када је деда погинуо. Отпутовао је, изненада, једне ноћи у Србију и однео собом велике, лепе сузе. Али, најтеже, скоро гушећи се и већ када су га године обарале плакао је када би слушао врањске трубаче. У тренутку његове црне очи постајале би најсјајније језеро на свету, када би Екремово оро подвлачило фуге преко срца. Крупан, склупчао би се у фотељи зурећи изгубљено у екран, док су му се груди надимале попут меха. Раскопчана кошуља, уз грло поскакивала је од узбурканог срца. Отац је тада најтужније плакао.

Матурском плесу он ме учио, моје несрећне љубави лечио је шумским јагодама, а тридесет година после грејале су ме његове очи у тренуцима највећег безнађа. Да ли је знао да ће му рат раселити децу, као семење по белом свету, да ли се сећао оца  и речи пред одлазак, одлазиш сине у туђу земљу, кости да оставиш.

Волео је да оде у родни крај, сваког децембра на породичну славу Никољдан.

Очеве сузе које сам волела и чувала као највреднији драгуљ у сећањима, као звезде су засветлеле по надгробним плочама наших предака. Четири године као избеглица на влажној маховини кумаревског сеоског гробља палила сам свеће, јер се до очеве хумке није могло. Очев гроб као неми таоц у срцу Босне. Сјединиле су се очеве и моје сузе. Шта смо до карма и пусти бег. Одужила сам очев жал, на његовој родној груди родила сам сина са крупним, сетним црним очима. А карма, наставља се. Семе црних очију оплодиће се, опет у некој далекој земљи.