Опомена (прича)
Ноћ када је отишао Емил. Киша. Ноћ црна а сан одлутао. Не враћа му се у поплаву под трепавицама. Ноћ дубока, скамењена, ни дах јој се не чује. Само се тамно небо отворило над котлином и просипа кишу. Ћуте и липе младих, тек пролисталих грана. Платани, као старци погнули крошње и стрпљиво трпе да небо престане плакати.
А вест о одласку Емила пронела се брзином испаљеног танета кроз улице од корзоа, где се већ спремала предвечерња променада младости, мостом, до старог града.
А беше дан, к’о и сваки други, касни пролетњи. Ни понеки, сиви облак од Мисурића, који се ваљао преко западних брда није најављивао да ће те ноћи сузе плавити очи једне мајке, сестре, девојке. Изненада, ћудљиво пролеће разбило је небо. Пар претећих урлика грома и светлица од песничења облака , просуо се пљусак. Небо се отворило, сунце је протегло топли зрак на магистралу, којом се запутио Емил.
Киша. Ноћ тамна. Под Бориком од влаге бубри свежа хумка. Мисао легла на чело, да ли му је хладно. Тако би било добро покрити га. Године су му биле нежније од година тек пролисталих бреза. Као у младе липе. Емил је отишао на пут без повратка.
Опет је пролеће. Све олистало и процветало. Обукао се април, па парадира. На путу ка Борику ћуте хумке. Однекуд громогласна бука надође. Двоје младих, без кацига на мотору. Урла ауспух узбрдо. Младост на адреналинској бомби. Нестадоше кривином међу боровима. У оку, још обешењачки вијори ветром расплетени прамен косе. Стари брестови уздахнуше. Младе липе дрхте. А стихови, као опомена породише се.
КРАЈПУТАШИ ТУГЕ
И капа суза у реку туге
За године дуге, које следе
И срце леде.
Млади и стари, велики и мали
С венцем сувим око крста
Писана судбина пуста
Велике очи, епитаф голи
Страшном опоменом моли
Слеђен осмех
У лету птица
Прекинут живот испод дуге
Црно теку имена
Крајпуташа туге.
