ЧЕТИРИ АНЂЕЛА (прича)
Мерим живот пре и после оног несрећног рата. Усред и после тог понора отварале су се спознаје, оне најдубље, са којима сам вођена вером овенчала ореолом анђела четири жене. Оне имају своја имена и све су мајке. Божица, Трајка, Мирјана и Гордана. Дошле су у мој живот мисијом благослова.
Божица је имала прелеп венац ситних борица око нежних очију, које су ме купале блаженством сунчевог сјаја и топлине. Био је рат, октобар ’92. Време опстанка или престанка. Увек, исти сан, отац мој са сивом торбом у руци, окреће се на шумском путу, маше ми и смеје се. Милион пута исти сан, чим бих кратко предахнула од јаве, отац се јављао, чекајући ме иза склопљених капака. Владица има само пар седмица, ја породиља напречац усахлог млека, мушке главе ко зна где и собица некадашње појате у којој се и поред адаптације у стамбени простор осећала топлина сточног, влажног даха и балеге. Ту се појавио мој први анђео, Божица, са осмехом на лицу, са флашицом тек помуженог млека из вимена најружније краве коју сам видела у животу. Била је мрка, кривих рогова, разрока и бесна, ваљда зато што су јој пуцњава и гранате реметиле устаљену испашу. Мој први анћео, Божица, мирисала је на нивеу, имала је увек чисту, мирисну и немирну црну косу, бело, сјајно лице и нежне очи. Божица је имала сунце у очима, име јој је говорило све. Она је бдела надамном после првог, трауматичног, ратног порођаја, над мојом Владицом, која је волела спавати на њеним рукама, опијена недрима анђеоског срца. Божица је потапала своје лепе, беле руке у ледену изворску воду перући пелене у, каквим чудом, незалеђеном извору у срцу Озрена. Сачувала је сунце у углу лепог ока, једног хладног новембарског јутра када је последњи пут махнула пред наш одлазак у Србију.
А тамо, тамо нас је чекала, мој други анћео Трајка.
Трајка се родила у малом планинском селу изнад Врања. Била је кумаревска снајка. Удала се за јединца сина баба Наде, која је млада остала удовица. Није да баба Нада није волела мог анђела, али се у њиховој близини увек осећала нека снажна енергија, па би понекада јаче заварничило. Моја Трајка добила је име као прво преживело дете из колевке. Дајте јој име Трајка, можда и претекне… смејао би се мој анђео објашњавајући људима како је добила име. Свакодневно је утапала босе табане у непрегледне леје паприка навађене мутном моравском водом. У нашој малој кући, коју сам наследила од деда Димитрија владала је тешка, избегличка оскудица. Свет је угледало још једно моје дете, лепи црнооки син Предраг. Скупљени око шпорета, у којем је горело и дан и ноћ, мирис домаћег хлеба у рерни мала породица је живела јаву избеглиштва. ‘Тата, ајде да шишамо барбику“ гракнула би причалица Владица и будила нас зором. Волела је да шиша лутке, јер је и она била редовно шишана до главе због вашки, које су волеле да се гнезде на малој, паметној глави. Владица је била лепа, неодољива трогодишња девојчица, којој је мало ко од сељана могао да одоли, али који су је и ревносно, без лоше намере даривали вашкама, које су се лешкариле под њиховим марамама. Мој анћео није имао вашке и мирисала је на нивеу. Која случајност, помишљала сам. Трајка нам је доносила сир, јаја, кафу, а када би биле и пролазиле Славе и Божићи, наша би мала кућица дрхтуљила на стогодишњим гредама од остатака славске трпезе.
Онда су дошла времена учесталог умирања у Кумареву па нам је главни излазак био на сахране и задушнице, где би се највише сладила и јела наша Владица, не марећи што је трпеза била прострта по свежој хумци. Моја Трајка, анђео из времена трајања, преживљавања. Као што јој је и име уписано по рођењу. Оног предаранђеловског поподнева, окованог дебелим минусом и снегом, када смо напуштали Србију и Кумарево мој анђео је плакао.
А нас је чекао дуги, прекоокеански лет. Аеродромски ходници су се љуљали, ликови се преламали, кривили и нестајали сломљени кроз сузе одлазећих и оних који су остајали.
Преко окена мир. Љуљамо се данима под небом Хеманта, гледамо небо, такнемо земљу, сунце, колико сунца Господе. Сетим се Кристине и питања из избегличких писама “где је нестало сунце у домовини“ Није га било у ратним и послератним годинама, чинило ми се тако. Мир и Мирјана. Деле нас врата у улици Кристенсен у Бризбену. Мирјана је из Сарајева. Мирјана мирише. Ја своје анђеле сам препознавала по мирису. Била је лепа и нежна. Имала је Тамару и Барбару. Оне су биле цео њен свет. Владица је с дечијом радошћу облачила њену малу цветну Диор венчаницу у којој се мој анћео венчала у паузи филмског снимања за љубав свог живота. Мирјана је зрачила лепотом, достојанством и господством и миром, свим оним што ми је требало у периоду рековалесценције. Одисала је љубављу Босне, мирисом Медитерана, дизала је осмехом. Махнула ми је када сам одлазила на последњи испраћај мајци.
А тамо ме већ чекала Гордана, крупна шапчанка. До мог доласка нежно је видала последње дане моје мајке. Капала је нежно исцрпљено, крхко тело, полагала је у постељу шапучући јој да ће деца скоро доћи и да ће оздравити. Стигла сам последњег дана мајчиног живота у Шабац. Килолитри морфијума већ су је били умртвили бришући, као гумицом слике из свести. Држала се грчевито за последње удисаје овоземља да би нас још једном видела. Била сам уз њену постељу, на мансарди у граду Шапцу. Звала сам је, молила да ми опрости због одласка за сунцем. У поноћ молила сам Господа да је узме или оздрави. Другачије нисам знала. Болело је много гледати је како дише у самртном ропцу. Све је стало. Тишина и најдубљи издисај који се не заборавља. Лагано је залепршала завеса на отвореном прозору изнад њених стопала. Грлим је нежно. Окренула сам се и угледах Гордану на довратку пружених руку и благом гримасом која је подсећала на осмех. “Добро је, добро је сада“, чула сам речи пре бујице ридања која је провалила из мене.
У пози фетуса, склупчана на каучу ослушкујем тишину из мачине собе, гледам у цигарете и препуну пепељару на столу, осетим тежак укус дувана у устима. Кроз прозор први освит зоре разгрће невидљивим прстом поветарца завесу. Лелуја Алелуја. Још једно путовање следи. Хвала вам моји добри анћели.
