Рукопис „Кока авијатичарка“ добитник је Совице за 2025. годину!
Рукопис „Кока авијатичарка“ добитник је Совице за 2025. годину! Аутор рукописа је Марина Јовановић из Добоја.
Честитамо Марини! Захваљујемо жирију: проф. др Сањи Мацури, Јелени Којовић Тепић и Радисаву Милићу! – саопштено је из Завода за уџбенике и наставна средства.
Из Саопштења Жирија за додјелу књижевне награде „Совица“ за 2025. годину:
„Пред читаоцима ће се наћи авантура житеља једног сеоског дворишта у којем је све наизглед сасвим обично, све док прича не почне једном необичном кокошјом жељом. Та жеља је као велики дјетињи недосањани сан, онај за који сви из окружења кажу да је неостварив, а дијете га и даље сања и жели и вјерује да може да га сустигне и као искру га утисне у свој длан. Но, кренимо редом. Свако дијете зна да су кокошке птице које имају крила, али не могу да лете. Оне прхну, таман толико да им у кљуновима замирише дашак слободе, и онда се очас посла приземље, а небеско пространство остане негдје далеко изнад њих. Шта се деси када једна млада Кока има један једини животни сан – да научи да лети, и када не жели да се помири с родитељским ставом: „Ми нисмо летачице као друге птице, помири се с тим.“? Пред читаоцем ове књиге отвориће се питање – колико су важни наши снови и наше жеље, имамо ли право да чежњиво гледамо у правцу њиховог остварења замишљајући како би било, метафорички речено, винути се високо изнад облака који представљају сва ограничења која стоје пред нам и треба ли да се повинујемо ограничењима која пред нас и око нас поставља окружење у којем живимо. Питање је велико, огромно. Ни одговор на њега не може да буде једноставан. Или можда може? Некада се крије тик поред нас, у шупљини огромног древног дрвета чија крошња досеже небо, дебла испуњеног књигама међу којима хуче једна стара мудра Сова која пристаје да нам пружи помоћ и пријатељско крило и дода таман толико пера колико је потребно да би се остварио недосањани сан. Совина учитељска мудрост није само дидактичка, него и васпитна: „Увијек сам поучавао ђаке да нема препреке која се не да савладати срчаном жељом и мућкањем главе“. Но, за остварење Кокине животне жеље нису довољне њена упорност и Совина спремност да јој својим огромним знањем и искуством помогне. Када се нађемо пред великим задатком, потребно је много више „малих руку“, или у овом случају крила, кљунова, копита, зубића, шапица, вуне, ножица, брзог размишљања и надасве позитивних мисли, заједништва, љубави и пријатељства. Пред читаоцем се отвара свијет у којем сваки животињски житељ сеоског дворишта и његове околине мора да изађе из своје зоне комфора и уобичајене свакодневице испуњене друштвено пожељним, прописаним и очекиваним поступцима и начинима понашања, како би, уз обиље хумористичних сцена, удружени помогли Коки. Помажући њој, свако од њих истовремено остварује по један свој санак, помјера неку границу која је до тада постојала, искорачује изван омеђеног „тора“ у који га је монотонија живота удјенула. Даброви, овце, коњи, паукови, рода, голуб, пијетао, сунце и облаци, краве, дјетлићи, ластавице, славуји заборавили су на све међусобне препирке, на разлике које их дијеле и прионули да заједнички упрегну свој максимум и вину Коку небу под облаке, како би жуђена слобода не само овлаш дотакла њен кљун, него како би је удисала пуним плућима док срећно, узбуђено језди плаветнилом, као родоначелница кокица које не прихватају то да им је судбина већ рођењем предодређена и сведена на чепркање по дворишту, гањање црва и ношење јаја.
Прича о Коки авијатичарки и њеном досезању златног сна написана је питко, разиграно, врцаво, кроз дијалоге који нас и озаре и насмију у исти мах, кроз персонификовано портретирање типова људи и карактера, њихових очекиваних, изнуђених и креативних поступака. Описи ликова и њихових карактера сликовити су, убједљиви и инспиративни, па читалац „види“ оно о чему чита. Стога је овој књизи неопходно обезбиједити одличну ликовну опрему и илустрације које би на прави начин одражавале језичко и мисаоно богатство садржано у њему.
Иако се чланови овог жирија у свом дјеловању клоне посезања за класичним тројством „поука, порука и идеја“, овај рукопис показује како сјајно одговорити на све троје, јер је поучан на најбољи могући начин, јер дјеци шаље поруку коју родитељски и васпитни (а не само образовни) систем треба да утка у њих и јер је проткана идејом слободе духа који не прихвата ограничења, шаблоне, устаљеност и тежи ка нечему вишем и бољем.
Предсједник Жирија“
