Када је Френсис Форд Копола почео да ради наставак свог ремек-дјела „Кум“ из 1972. године, наставци нису били општа мода као у Холивуду данашњице, а да буде занимљивије, у овом случају сам режисер био је једини који се противио стварању филма који се, осим што важи за неспорни филмски класик, данас сматра једним од наставака достојних оригинала – пише Глас Српске.
У моменту када је студио „Парамоунт“ предложио снимање наставка, Копола се оштро противио тој идеји, његов однос са студиом постао је лош, посебно након лошег пријема сјајног трилера „Прислушкивање“, за шта је Копола кривио студио. Проблем је био у томе што је Копола „Кумом“ не само освојио „Оскара“ за „Парамоунт“ већ је студију зарадио око 290 милиона долара на благајнама.
– Када је „Кум“ преварио све и постигао колосалан успјех, дошли су до мене и рекли: „Наравно да желимо да снимимо, Мајкл Корелоне се враћа јер је зарадио новац“, али сам рекао да не желим да имам никакве везе са „Парамоунтом“ или Бобом Евансом. Нисам хтио да имам везе са гангстерима – рекао је Копола.
Ипак, новац је учинио своје, на крају је Копола пристао да се још једном удружи са Мариом Пузом како би написао сценарио за други филм, али је он предложио да филм режира млади редитељ по имену Мартин Скорсезе, са којим је био пријатељ. Наравно, студио није желио неискусног редитеља, па је договор пропао, али је „Парамоунт“ на крају дао Кополи „понуду која се није могла одбити“.
Прецизније речено, Копола је добио милион долара као хонорар, огроман буџет, потпуну креативну контролу и прилику да се поново уједини с Алом Паћином и остатком глумачке екипе. Суочен с таквом креативном слободом, Копола је одлучио да би повратак у клан Корлеоне могао бити вриједан још једног плеса са ђаволом, тачније са Холивудом. Копола се на крају вратио у директорску фотељу, а остало је филмска историја – подсјећа Глас Српске.
Наставак, премијерно приказан 20. децембра 1974. године, не само да је постао хит на биоскопским благајнама, већ и миљеник критике, али и зачетник једног аутентичног филмског канона и један од најславнијих гангстерских филмова. Иако технички наставак криминалистичке драме „Кум“, оба филма заправо чине органску и квалитативну цјелину, јер други дио приповиједа и о ономе што се збивало послије, али и о ономе што се збивало прије догађаја из првог дијела.
Кополин наставак проширио је филмски пејзаж мафије својим оперским дометом, мрачном деконструкцијом америчког сна и насилном сагом о посљедицама моћи за појединца који је пригрли. Други дио најславније мафијашке саге свих времена паралелно приповиједа двије радње, у два различита просторно-временска склопа. Једна се одвија 1958. године, када дон Мајкл Корлеоне (Ал Паћино) наставља да води породично царство, које жели да прошири како на нова поља људског дјеловања, тако и на друге локације, укључујући Лас Вегас, Холивуд и Кубу. Уз разне пословно-политичке проблеме, Мајкл мора рјешавати и ситуацију унутар породице, а када постане мета покушаја убиства, Мајкл схвата да не смије вјеровати апсолутно никоме, чак ни онима за које је мислио да су му најближи.
Паралелно с том причом приповиједа се и о дјетињству и младости зачетника лозе Корлеоне, сицилијанског сирочета Вита, који бјежећи од крвне освете долази у Америку (Роберт де Ниро). Током 1917. године 25-годишњи Вито живи у Њујорку, гдје ради у малој трговини, али полако почиње улазити у воде ситног криминала. Неколико година касније квартовски заштитник дон Фанучи постаје свјестан активности Витове групе и тражи да му плате одређени постотак у замјену за мир. Вито наизглед пристаје, али током прославе убија Фанучија и узима свој новац назад. Тај чин доносу му и наклоност читавог комшилука, чиме почиње прво поглавље успона породице Корлеоне.
Спојивши наставак приче о новом вођи мафијашке породице, одметнутом сину Мајкла Корлеонеа, који се вратио у породични бизнис, са доласком младог Вита Корлеонеа, који је створио породицу, Копола је своју ауторску слободу искористио да направи већи, грандиознији и мрачнији филм. Спојивши Паћина и Де Нира у једном филму, иако не у истом кадру, Копола је поставио тандем који ће владати америчким филмом у сљедеће три деценије, док у позадини њихових надахнутих наступа приповиједа двије хронолошке приче спојене у цјелину која није породична сага, као што је опште мишљење, већ трагични еп о цијени моћи.
Љепота и детаљи сцена смјештених у Њујорк с почетка 20. вијека су, наравно, богати и раскошно снимљени, што им даје одређену топлину, а ту је и слава старомодне слике гангстера у главној секвенци у којој Вито из засједе убија дон Фанучија, а који се укрштају са брзим шездесетим, гдје породични криминалистички бизнис постаје интернационални конгломерат, који стално мора расти ако жели да опстане, сијући смрт без милости, не бирајући жртве.
Тежина Витовог материјала у филму зависи од тога да ли се игра као митска породична историја, врста скромног почетка који би се сигурно препричавао пригушеним тоновима у породици и могао би послужити као нескривено оправдање за Мајклове поступке у филму, али садашњост у којој Мајкл ставља клан Корлеоне испред сопствене породице, одбијајћи жену свог живота, удаљајући дјецу од себе и на крају убијајући сопственог брата због издаје, постаје трагедија митских размјера.
Копола без надзора студија није се устручавао да покаже колико је главни јунак/антагониста у суштини опасан и зао човјек. Можда је Мајкл био наиван у „Куму“ и још релативно чистог срца, али у другом дијелу овај човјек је лош и свјестан је тога. Он никоме не вјерује, наизглед не воли никога, а за собом оставља траг тијела који укључује не само његове непријатеље већ и његову породицу и пријатеље. Копола сурово води Мајкла врло танком линијом између могућности да разумијемо Мајклову невољу, а истовремено нам даје врло поштене разлоге да га мрзимо.
Он није добар човјек, али знамо да је некада постојао потенцијал да тај добар човјек постоји. Тај потенцијал нас тјера да се надамо да ће можда, само можда, поштедјети Фреда. Можда ће пустити Кеј (Дајан Китон) да ради оно што је најбоље за дјецу. Можда ће заправо вјеровати консиљеру Тому (Роберт Дивал) умјесто да сумња. Али Мајкл нас на горком крају подсјећа да је све што је остало од чисте савјести и његове душе сада потпуно мртво. Гледали смо његову систематску пропаст каква у кинематографији није виђена до појаве лика Волтера Вајта четири деценије касније.
Када дође до вјероватно најпознатијих тренутака у филму, када Мајкл чврсто, бијесно грли свог брата Фреда (Џон Казале) и говори: „Знам да си то био ти, Фредо. Сломио си ми срце“, или кад шаље убицу да смакне брата на пецању, када им умре мајка, то јасно означава његов силазак у пакао, на мјесто за које опроштаја нема, само усамљена, хладна власт на трону породице изграђене на моћи, крви и богатству.
Мајсторски барокни рад Гордона Вилиса с камером чини да сваки снимак изгледа раскошно, засићен тамним нијансама и димензионалним сјенама. То је као да гледате живу Каравађову слику, посебно у тренуцима када је Мајкл сасвим сам на крају уз сјећања на породицу, зурећи у празнину и размишљајући о свом животу. Филм такође не би био потпун без фантастичних композиција Нина Роте које одмах улазе у дубину осјећања која лик тренутно доживљава. Легендарни увод „Љубавна тема“ који се претвара у величанствену мелодију је толико замршено повезан са филмом да би било немогуће замислити филм без њега. На крају крајева, „Кум“ је мајсторска класа причања приче о двојици мушкараца који прелазе пут од аутсајдера и хероја из претходног филма у негативца и губитника другог филма.
Успјех филма учврстио је Кополу као моћног филмског ствараоца омогућивши му да истражи друге страствене пројекте у својој дугој и богатој каријери. Неки су били спектакуларна ремек-дјела, неки једнако спектакуларни промашаји, али увијек су били његови.
И ако вас чуди пад његовог „Мегалополиса“ ове године, не брините о томе, то је логичан слијед, он је свој договор с ђаволом давно наплатио, тачно прије пола вијека.
ИМЕ
„Кум 2“ био је уједно и први филм који је у Холивуду једноставно назван „Други дио“, умјесто да му се да нови наслов како би привукао љубитеље.
Наставака је, наравно, било и раније у Холивуду, попут серијала „Тарзан“ или „Планета мајмуна“, али је сваки филм имао и ново име. Сам режисер каже да је на неки начин овај наставак постао његов благослов, али и проклетство.
– Постигао сам успјех, али ја сам тај који је започео те насловне ствари које су довеле до филмова попут „Роки 5“ – рекао је Копола.
извор: ГЛАС СРПСКЕ, Бранислав Предојевић
