Чедомир Антић, историчар и професор Филозофског факултета у Београду, дипломирао је на Одјељењу за историју Филозофског факултета у Београду 1999. године, као први у генерацији. Магистрирао је Савремену историју на Универзитету у Бристолу 2002. године и Националну историју Новог вијека на Универзитету у Београду 2003. године, а докторирао је историју на Филозофском факултету у Београду 2008. године. Објавио је шест научних монографија. У опсежној монографији „Историја Републике Српске“ описао је историју Републике Српске.
Аутор: Редакција портала Јавност
Фотографије: Јавност
Јавност: Професору Антићу, монографија „Историја Републике Српске“ је уистину историографско дјело које је заправо структурисано кроз петнаест главних поглавља?
Република Српска је једна држава, она није међународно призната као независна али је међународно призната као један државни организам и она постоји већ ево 32 године, а притом борба за Републику Српску трајала је више од једног вијека. Можемо да кажемо да постоје вијековне тежње српског народа за самосталност. Република Српска је настала на темељима државне идеје и државних традиција које сежу у средњи вијек и у једну државу која је била дио тих српских држава тог времена. Нажалост, пошто је српски народ полицентричан, настојања да се обједини српска нација у некој историографској синтези, завршавала су се са средњим вијеком и борбом против османлија, а самим тим ми смо сматрали односно, Ненад Кецмановић познати српски политиколог и социолог, као и моја маленкост, да је потребно да Република Српска добије своју историју.
Неки су сматрали да та историја треба да почне са 1992 годином неки са 1941 годином, али наше увјерење пошто су Срби полицентричан народ дакле имају више центара, што не значи да Срби нису једна и недијељива нација, да би било добро да та синтеза представи историју српског народа на простору данашње Босне и Херцеговине, али и да опише и представи оно што знамо о историји и прошлости ове земље, овог краја али и овог земљишта.
Заправо наша синтеза је врло амбициозна, ми чињеница је то, да почињемо са појавом човјека на овим просторима, представљамо тамну прошлост античку, народе који су овдје живјели, долазак Рима долазак Хришћанства, сеобу Словена појаву српских држава, познато је да први споменик Босне, у једном малом простору данашњег горњег тока ријеке Босне, је везан за српску државу, дакле то извори тадашњи несумњиво казују, да би смо онда смо представили развој српских народних држава, дакле српских земаља и Босне средњовековне, потом те епске и дуготрајне ратове са османлијама, па онда вријеме османског ропства, даљих пресељавања Срба на запад у западне крајеве који су кратко вријеме били у Босни затим и у области Хабзбуршке монархије у Хрватску, Славонију и даље, да би онда представили вријеме појаве савремених нација 19 вијека, обнову српске државе, обнову Црне Горе, нешто прије тога борбу српског народа за присједињење за аутономију, потом 20 вијек односно најзначајнијиј догађај за историју људског рода, који се догодио у Сарајеву то је сарајевски атентат, који је везан за борбу Срба и не само Срба већ и ослобођење и уједињење са Србијом, да би онда представили вријеме када се одлучивало да ли да се Босна укључи директно у Србију или да то буде део југословенског пројекта, потом међуратни период та демобилизација српства у Југословенској држави, Други светски рат тешки злочини који су извршени над Србима, грађански рат који се тада догодио победу револуције и коначно међуратни период формирање први пут једне савремене босанско-херцеговачке државе специфичне потпуно народне и касније социјалистичке републике, потом вријеме кризе, вријеме транзиције да би завршили са великим грађанским ратом у Босни и Херцеговини и стварањем Републике Српске.
Оно што је специфично у монографији „Историја Републике Српске“ која нема упоредника, дакле нико после није написао нешто слично нити прије нас, јесте да нисмо прихватили такозвану такозвану “временску дистанцу“, односно до сада су изашла три издања ове књиге односно 35.000 примјерака. Прво издање је изашло 2015 па друго издање 2016, да би треће на 2016/17 изашло треће издање, нема временске дистанце дакле последњи догађај који се спомиње је у овом посљедњем издању из 2016 године, тако да то је једно настојање које је испоставило се да је добро и књига је заиста јако лијепо примљена.
Ми ћемо сада почетком 2025 године издати четврто издање на српском и друго на енглеском имаћемо страног издавача за енглеско издање, тако да то је био покушај наш да представимо историју и историјске чињенице, то је дио борбе за истину, колико год постмодерна посумљала у истину и на крају то је дуг онима који су пали у борби за слободу и на неки начин то је дуг грађанима Републике Српске јер они овим постају равноправни са другим народима који имају историју.
Ми често чујемо из Сарајева из Загреба да Срби не могу да имају историју Републике Српске да је историја Републике Српске неисторијска појава, то су наравно бесмислице са становишта историјске науке као научне дисциплине, чујемо да не треба да се да проучавамо стару историју онда чујемо неке лажи од људи из Историјског института у Сарајеву да ми говоримо „о Турцима не Османлијам“, дакле они морају прво да прочитају монографију „Историја Републике Српске“, јесте да је ово штиво на ћирилици, али има и на енглеском језику издање, па можда могу да пробају и ту верзију књиге да прочитају.
Јавност: Монографија „Историја Републике Српске“ нуди и низ корисних експланаторних и документарних додатака, географских карата као и индекс најзначајних имена везаних за историју Републике Српске од 1992. до 2016. године?
У сва три издања ми имамо и додатке тако да имамо врло значајне биографије угледних људи, потом спискове посланика, министара, члаова предсједништва, генерала, врло значајне објашњење разних феномена везаних за друштво, за политику и за религију.
Ми смо нацртали и нових 15 карата, које до сада нису биле познате историографији, рецимо карта тих срезова Босне и Херцеговине који су прогласили самостално присједињење Србији, то није никад прихваћено, али било би лијепо да се види због континуитета.
Мислим да је врло занимљиво, пошто смо ми на 80 разних универзитета монографију „Историја Републике Српске“ послали у свијету и библиотека важних, али мени је занимљиво да има неколико њих посебно у Великој Британији који нису хтијели да приме књигу! Примали су којекакве књиге и сатанистичке књиге, књиге које су писали ратни злочинци који желе да понове своје ратне злочине.
Ево Вам примјер, на универзитетском колеџу у Лондону није хтио да прими тамошњи главни бибилотекар монографију „Историја Републике Српске“, а наше информације говоре да је тај бибилотекар Хрват.
То је онда бар тако испада и чини се једна приватизација библиотека, јер сваки добар и професионалан библиотекар и архивиста жели било који добар документ било коју књигу. Дакле ако је ту књигу писао и сам Адолф Хитлер, то што је држимо у библиотечком фонду не значи да ми подржавамо то, кад би биле само књиге и издања које подржавамо биле би то онда веома мале библиотеке, тако да ја се о томе противим.
Ми смо имали многе приказе неки су били позитивни неке негативни критикују нас и Срби и и други народи међутим морам да кажем да је мени драго да озбиљнијих примједби нема. Ево рецимо примједба је била покојњог хрватског историчара Иве Бањца, зашто смо написали историју о досељавању од прије? Па врло једноставно колико је историја Хрватске написана другачије, је ли онда и ми бисмо се требали понашати другачије и тражити нови приступ зато што Бањац не признаје Републику Српску. Покојњи професор Бањац је дозволио да каже: „Република Српска је наказна и има наказне границе“, па какве су границе Хрватске, једне врло чудне исцртане територије? То је уситину ружно и то није то, није професионално и није то та професионална етика.
Имали смо и примједбе неких Срба који су тврдили да не треба да пишемо о злочинима који су вршили Срби већ треба да пишемо о својим злочинима.
Јавност: Монографија „Историја Републике Српске“, урађена је по принципима академске историографије и има велику информативну вриједност. Колико је по вашем мишљењу управо битно да озбиљни историчари наравно и они нешто млађи али и они искуснији зналци историје, држе се управо принципа и стандардних узуса уколико се неко од њих одлучи да у будућности пише и објави нашој и свјетској јавности нешто слично?
За разлику од других наука посебно природних или техничких историја је наука односно наука научна дисциплина која има ту срећу или несрећу да о њој има мишљење свако. Што људи су мање читали то мисле да боље познају више историју, а што из више перспективе то гледају то мисле да је једноставнији слијед догађаја и управо зато историчари врло често морају да буду дио тих борби.
Ви кад се борите за нешто морате да имате јасан став а тај став не мора да буде прецизан. Било би добро да зај став буде истинит, било би добро да се ви чиста срца уз то вежете, било би добро да кажете и тражите за себе да буде оно што сте обезбједили или што желите и другима, а не да тражите за себе нешто што другима недате, међутим у тим условима свако има своје тумачење.
Ја ћу дати примјер прије десетак година група српских и хрватских историчара писала је “Енциклопедију Првог свјетског рата“ и договорили су се да тај азбучник, дакле те појмове које ће обрадити, да за сваки од њих напишу своје дакле виђење. Дакле имате тему примјера ради, “Колубарска битка“ и ту има српски грб и има хрватски грб и испод српског грба пишу српски историчари испод хрватског хрватски историчари из Загреба, Сплит, Задра, Ријеке…и занимљиво је да висока је сагласност, а вјерујем кад би честито разговарали да би се постигла висока сагласност из Сарајева или Мостара, међутим проблем је у томе што неки имају ту агенду политичку.
Ми Срби смо имали ту привилегију коју би многи назвали несрећом, то је да смо имали, посебно и нашим интелектуалним елитама и “аутошовинисте“ и људе из бивших режима разних као што је социјалистички и комунистички, тако да код нас постоји вишегласје. То вишегласје треба да постоји по мом увјерењу и код других народа посебно код Бошњака који су имали и грађански рат унутар свог народа у Босанској Крајини и то грађански рат гдје је војска успијела да побједи демократију, иако је господин Фикрет Абдић имао већину у тој скупштини округа бихаћког, он је био сузбијен потјером прво у Велику Кладушу а потом и из Велике Кладуше!
