Она и он

Били су из сусједних села, али се нису познавали до тог љетног поподнева кад су сврaтили до продавнице у којој се снабдијевао цијели округ.
Он је дошао са њиве да купи цигарете, а она је купила двије вреће брашна од по 50 кила.
Скоро није могао да повјерује кад је видио како је непозната дјевојка с лакоћом подигла једну, забацила преко ознојеног врата и пошла према излазу гдје је била оставила колица с гуменим точком која су ваљда и служила само за крупнији терет.
„Могу ли ти помоћи“, рекао је док је другу врећу већ држао испод руке као да ће у шетњу са њом.
„За такву снагу не требају колица“, рекла је.
„Али треба дјевојка“, одговорио је и само спустио врећу на ону прву.
Сљедеће суботе су се срели на игранци и он је неколико пута упадао у коло тик до ње трудећи се да правилно процијени чија је рука влажнија. Успут је одгонетао од каквог ли је материјала она блуза што успијева да јој задржи груди да не искоче напоље.
Ни данас се не сјећа како ју је упитао да се уда за њега, ни шта је одговорила, али је свадба уговорена истог мјесеца.
Обоје су били у зрелим годинама,а њихови вршњаци су већ уписивали дјецу у основне школе.
Били су сигурни да нигдје нису закаснили.
Он је радио као ноћни чувар у фабрици обуће, а она је била домаћица.
Дане су проводили на њиви и онако снажни и вриједни стицали.
Мало му је сметало што сваке ноћи не може да омирише онај врат на који је са лакоћом забацила врећу брашна, али је бивало и кишних и зимских дана кад се није морало у њиву.
Некако са завршетком градње нове куће добили су ћерку и сина и свијет је изгледао много љепше након недељног ручка по повратку из цркве. Били су срећна породица.
Онда је почео рат, а било је ту још сусједних села осим њеног.
Одвели су га у затвор јер они који су га тамо одвели нису никад признавали да се радило о логору.Она је успјела да побјегне с дјецом на сигурно и пуне двије године није ништа знала за њега. Онда је он размијењен и први пут су се посвађали. Она је хтјела да иду негдје у свијет јер су му то његови затворско-логорски документи омогућавали, а он је хтио да остане и да се бори. Да му ко од комшија касније шта не приговори.
Спремала га је за смјене, стављала у ранац све што су имали и кришом се молила да га меци заобилазе.
Кад се рат завршио, први пут је климнуо главом и није јој ништа одговорио. На своје више нису могли, она је хтјела као и други, у бијели свијет, а нису имали ни гдје ни од чега да живе. Изабрали су Аустралију, мада су могли и Канаду и Америку. Тад је увидио каква је предност провести неко вријеме у логору, нуди ти се читав свијет.
У почетку им је свима било добро.
Социјално им је давало више него што треба, дјеца кренула у школе, они разносили рекламе и чистили по кућама богатих, а трошили су, по навици, мало.
Она је брзо научила енглески и прва почела да се јавља на телефон. Он је мало каснио и надао се да ће коначно схватити зашто се тај вражији језик другачије пише, а другачије говори.Није му баш полазило од руке.
Онда је она рекла да јој онај адвокат, чију кућу чисте, нуди пуно запослење, али да им и чува дјецу и спрема оброке. Од реклама и социјалног се не може купити кућа. Он може, ако се слаже, да чисти једну фабрику у ноћној смејни, тамо не треба пуно енглеског и биће обоје запослени. На папире. Тек тада ће моћи да добију кредит од банке за куповину куће.
Није му било лако што више није глава породице, али је схватио да то у Аустралији и није каква брука, а да га комшије свакако не знају, нити он њих.
Сметало му је много више што га рођена дјеца избјегавају кад дође по њих да их повезе из школе. Сметало му је што су почели да излазе до касну ноћу, а да га не питају и што се ћерка будибокснама облачи.
Кад му је нешто одговорила једном приликом, ошамарио ју је и само захваљујући оном адвокату који му је запослио жену није омирисао затвор, а ћерку му нису дали другој породици на старање.
Ћутао је до бола и једино би се разгаламио ријетким приликама кад попије на забавама на које су стизали пјевачи из отаџбине.
Преклињао је да се врате, али њега већ нико није узимао за озбиљно.
Сметало му је што ноћу опет не може да омирише женин врат прије спавања и што му она колегиница-чистачица из Судана, више уопште не изгледа необично. Једном се загледао у тај други ознојени врат и помало изненадио кад се увјерио да ни тај зној нема ни случајно непријатан мирис.
Сам се насмијао кад се сјетио да није знао да ли говори да је удовица или га зове да перу прозоре кад је својим акцентом изговорила неку енглеску ријеч.
Боже, помишљао је, па могао бих канту с водом и мопом да јој ставим на стражњицу, а да се ни кап не проспе.
Онда се једног петка брзо вратио с посла јер се није осјећао добро и затекао своју жену како у спаваћици пије вино с оним адвокатом.
Од њега је затражио раставу брака,(толико је научио да не смије да га удара), нашта му је жена рекла да се није обратио на праву адресу, али да је погодио вријеме.
Био је сигуран да је већ добила све инструкције од тог човјека и да се само чека црно на бијело да је брак окончан, а да је он пропустио прилику да спозна разлику између црног и бијелог.
Било је прошло добро више од десет година како су доселили у Аустралију.
Дјеца су позавршавала школе и већ неко вријеме нису живјели са њима.
Инсистирао је да се разведу у отаџбини, она није хтјела ни да чује, да можда тамо не окрене плочу. Наговори пријатеља на помирење су пропали.
За кућу су добили скоро четири пута више него што су платили, људски су то подијелили и наставили да живе још око пола године у Аустралији.
У међувремену се нису ни виђали ни разговарали.
Једном је он извео ону колегиницу из Судана на вечеру и напио се. Послије тога се више ничег није сјећао.
Она је још мало радила код адвоката и онда осјетила да је још мало шта веже за Аустралију. Дјеца су све рјеђе навраћала.
Готово у исто вријеме, не знајући једно за друго, вратили су се у своја сусједна села. Она је обновила кућу, он је купио другу јер се родитељска није могла ни поправити, а ниједно није помишљало да поправља ону коју су заједно стекли. Обоје су се надали да ће започети неке послове од којих ће мирно живјети под старост.
Она се распитивала по адвокатским канцеларијама у граду треба ли коме знање енглеског, он је, као послодавац, тражио раднике за ноћно чишћење једне фабрике и трајало је колико је трајало.
Дјеца су једном свратила у оба села и са згражањем питала како могу тамо да живе.
Зачудо, није било превише старих комшија и нико није постављао неугодна питања.
Онда је она једног дана свратила у продавницу по цигарете, а он је хтио да купи килограм брашна.
Нашли су се на истој тезги и препознали да су се већ негдје виђали.
Таман је хтио да подигне своју врећицу са пулта кад га је упитала:“Могу ли ти помоћи“? Обоје су се насмијали.
Она и он су се прије пар мјесеци вратили у Бризбејн. У исто вријеме. Да посјете дјецу и да се мало од нечега одморе.
У међувремену долазе у српски клуб на забаву и играју коло једно до другога. Кладим се да ће ускоро затражити и поновно склапање брака,(она је ионако задржала његово презиме), али не вјерујем да ће за то тражити помоћ од оног адвоката.
Шта је са оном чистачицом из Судана, не знам.
То су већ нека приватна питања за њу и за њега.