Објављен нови „Српски преглед“: Свједочанство о трајној актуелности српских писаца

 Петнаести број „Српског прегледа“, часописа за филологију, филозофију, науку и умјетност, у издању Центра за српске студије из Бањалуке, ових дана изашао је из штампе и донио прегршт квалитетних текстова из набројаних области.

Часопис тренутно уређују Душко Певуља, главни и одговорни уредник, Ранко Поповић и Здравко Миовчић, чланови редакције, а петнаести број одмах на почетку доноси текстове Ђорђа Сладоја и Ранка Поповића о стогодишњици смрти Алексе Шантића.

„Иако трговачки син, Шантић није трговао ни пјесмом ни именом ни увјерењима ни вјером ни очевином. Отуда је, каже Црњански, личио на оронулог бега који није продао очеву кућу. И након сто година од пјесникове смрти његова поезија је и у промијењеној акустици остала жива и пријемчива савременом читаоцу и слушаоцу захваљујући прије свега љепоти израза и звучног склада, непосредности и сугестивности те дубокој и чистој емоцији, да не говоримо о актуелизацији неких Шантићевих тема као што су сеобе, односно миграције или драма повратка из атеизма и поновно освајање религиозности – личне и колективне“, записао је, између осталог, Сладоје.

С друге стране, академик Ранко Поповић свој текст започиње занимљивим податком да је у години обиљежавања стогодишњице смрти Алексе Шантића у 78. години у Београду преминуо глумац Гојко Шантић, посљедњи изданак умјетничке, претежно књижевне лозе мостарских Шантића, чији је зачетник био управо велики пјесник.

На петнаестак страница Поповић потом пише о Шантићевој породици, његовим прецима, савременицима и саборцима из мостарског књижевног круга, али и пјесничким и иним настављачима, који и данас чувају култ чувеног пјесника.

У својим редовним рубрикама „поезија“ и „проза“, нови „Српски преглед“ доноси поезију Здравка Миовчића и прозу Бранка Ћопића.Посебно је занимљива Ћопићева приповјетка „Бунар без воде“ и коментар о њеној актуелности Душка Певуље.

„Чудесна, антологијски вриједна приповијетка Бранка Ћопића под насловом ‘Бунар без воде’, иако објављена прије више деценија, непрестано је актуелна зато што пишчевим омиљеним поступком, из наивне и благохуморне перспективе (без назнака заједљивости било које врсте) показује суштинску природу наших политичких нарави, заправо онога што ми, у недостатку воље да се самозагледамо и преиспитамо, и данас зовемо политиком. Политичка недосљедност и превртљивост, очишћене од било каквог морала и начела, непосредно послије Првог свјетског рата, што је временски оквир који захвата Ћопићева прича, периодично се понавља. Мијењају се кулисе и актери, а све остаје исто – од избора до избора“, примјећује Певуља.

Он додаје да је „Бунар без воде“, наше Потемкиново село, моћна метафора српске стварности која директно засијеца у наше менталитетске склоности, раскрива „трулеж нарави“, како је морални пад у међуратном периоду означио Слободан Јовановић.

„Свикли на сваковрсне беспризорности, бунари без воде нас не чуде, чак их добровољно прихватамо сваке двије године, прислужујући доминантним моделима наше друштвене збиље. Тако су наши путеви неасфалтирани, села безводна, а скупи пројекти водоснабдијевања класични бунари без воде, баш они какве је Ћопић на свој непоновљив начин описао. Још остајемо задивљени кад добијемо оно што цивилизован свијет има више од једног вијека. Зато су сви наши велики писци, када су критички непоткупљиви, и на нашу и на њихову несрећу, трајно актуелни“, јасан је Певуља.

И мимо те актуелности, закључиће, Ћопићева прича „Бунар без воде“ је по својим умјетничким својствима ремек-ђело приповједачке умјетности великог мага ријечи.

У петнаестом „Српском прегледу“ читаоци могу пронаћи и текстове: Мила Ломпара, Љиљане Лазаревић, Радивоја Керовића, Зорана Арсовића, Горана Гојковића, Станише Војиновића и Милене Анђић. Оно што овом приликом у кратком прегледу још издвајамо јесте текст Радослава Ераковића о Кости Руварцу, као и сам текст Косте Руварца (1837 – 1864) о значају дубровачке књижевости.

„На обалама Јадранскога мора, у земљи, где лимуни и наранџе расту, изникао је пре своји’ четир’ стотина година један диван цвет, а тај цвет беше пород српскога ду’а: то беше дубровачка књижевност“, ријечи су којима Руварац започиње свој текст у 19. вијеку. Он подсјећа на околности у којима је дубровачка књижевност настала: да је Дубровник 15. вијека трговачки био у пуној снази, да никада више није имао становника, да је наша властела са свих страна долазила у овај град, док је у исто вријеме Цариград „допао турски’ руку“, па су грчки списатељи са непроцјењивим благом старе класичне књижевности долазили у Италију.

Након анализе успона књижевности на народном језику, Руварац своје савременике подсјећа и на земљотрес у Дубровнику из 1667. године, уз напомену да се од тада умјесто „народнога живота“ овд‌је све више „увлачила талијанштина“.

„Напослетку да видимо какав је уплив имала стара дубровачка књижевност на наш народ ван Далмације. Одговор гласи: никакав. Дубровачка је књижевност нарочито за Србе православне вере била само благо у земљи закопано и то нарочито са врло незгодни’ околности, у којима се наш народ тада налазио, а биће нешто и са латинице. Та, ево, и дан-данас знаде се за њу код нас понајвише само по имену: а да није браће ‘Рвата, који се својски латише издавања врсни’ дела дубровачки песника, не би ни толико знали о њој колико сад знамо“, дио је овог значајног Руварчевог записа.

Руварац на крају тврди да ни Вукова борба за чистоту српскога језика не би толико трајала да књижевност Дубровника није дуго остала енигма ван Далмације.

„Корачали би живље за ду’ом времена и у културном обзиру много би боље стајали, него што данас стојимо“, Руварчева је реченица из 19. вијека којом закључује свој текст, а коју, нажалост, умногоме, попут Ћопићевих, можемо употријебити и у 21.

извор: Независне новине