ГЕОФИЛОЗОФИЈА ПРЕМОДЕРНЕ

Карактеристични мотиви Ван Гоговог сликарства су пејзажи са чемпресима и небо са више Сунаца. Неке од ових слика је радио у својој „психотичној фази“ током болничког лијечења у Прованси, а по завршетку слике Звјездано небо (1889), написао је писмо брату: „Вјечно је питање, је ли нам дано да прије смрти спознамо само једну хемисферу. Што се мене тиче, одговора нема, али звијезде ме увијек подстичу на размишљање“. Дубљи смисао ова изјава има ако се сагледа у ширем оквиру. Руски научник А. Колмогоров (1903-1987) је продубио математичко разумјевање турбуленције и опадање енергије турбулентног флуида на одређеном растојању. Ово су потврдили снимци „вртлога удаљених облака“ које је направио свемирски сателит Хабл (2004), а што је подсјетило научнике на Ван Гогову слику, па су они, потом, проучавали освјетљеност на његовим сликама. Утврдили су постојање „израженог шаблона структура турбулентног флуида“, који је веома близак Колмогоровљевој једначини, скривеноj у многим Ван Гоговим сликама. Када су дигитализоване његове слике и одређено варирање освјетљења између било која два пиксела, појавиле су се криве линије због раздвајања пиксела. На основу тога, закључили су да се слике из психотичне фазе Ван Гога понашају невјероватно слично флуидној турбуленцији, те да постоји нека веза између његове патње (психозе) и једног од најтежих концепата, који је природа поставила пред човјека, а то је питање поријекла космоса.
Везу између филозофије и географије оснажују и интердисциплинарне области, а током ХХ в. је настало више концепата са префиксом „гео“ за, већим дијелом, не-географске дисциплине. Прва је била геополитика коју је формулисао Р. Кјелен у књизи „Држава као облик живота“ (1916). Он је развио основне постулате геополитике користећи се аналогијама Ф. Рацела, а који је упоређивао државу с организмом којем је за раст потребан простор. Сматрао је да држава представља концентрацију специфичне снаге која дјелује у међународном простору и да преко својих институција спроводи политику коју је назвао геополитика. Други примјер се односи на појам геоисторија, а који је развио најистакнутији историчар француске школе „Анали“, Ф. Бродел. Овај појам се односи на широке социо-просторне структуре (попут услова капитализма), који се понављају кроз свакодневни друштвени живот у различитом облику и просторима и имају дуго трајање. Бродел је сматрао да географија помаже да ствари видимо у дугорочној перспективи њих самих, што он описује као готово непримјетно кретање историје. На овој матрици он је разматрао историју капитализма, а друштвена и физичка географија му је помогла да избјегне телеолошке наративе у корист сложених просторних услова који имају дуго историјско трајање. Стога, геоисторија је користила географију, не као дугорочни циљ, већ као средство за постизање циља. Трећи примјер се односи на појам геопсихијатрија, који је развио португалски психијатар Ф. Тосквелс, кроз адаптацију миљеа, у једној француској психијатријској болници. Специфичност ове терапије се односи на прилагођавање социо-просторним везама у локалној заједници ради психо-терапијских циљева. Тосквелс је тврдио да „миље терапија“ омогућује пацијенту да „урони“ у околну заједницу, а не да се крије иза зидова установе. Пошто је болница интегрисана у живот локалне заједнице, тиме је координиран рад психијатрије и традиционалних локалних активности. Просторним заокретом преко триједра болница-лудница-затвор, дошли смо до М. Фукоа. Он је кроз бројне просторне метафоре нагласио спацијализацију тј. просторну димензију (ситуираност и локалност), која је значајно допринијела „реафирмацији простора“ или „просторном заокрету“ у друштвеним наукама. Из овога је проистекао појам геоепистемологија, који исказује хипотезу о знању које се образује просторно и да „тек спацијализована знања могу да имају снагу легитимности – употребе – пракси, као и да простори настају захваљујући моћи / знању и дискурсима“. На крају, овим гео-дисциплинама треба придодати и геофилозофију, коју су крајем ХХ вијека конституисали француски филозоф Ж. Делез и психоаналитичар Ф. Гатари. Они су направили најпотпунију разраду филозофског значења овог појма, а по којима геофилозофија истражује заплетене односе између мишљења, територије и саме земље, при чему користи низ просторних концепата да би реинтерпретирала филозофске поставке.