Професор Душан Пејић млади је човјек који само ниже академске успјехе. Добитник је бројних признања, а међу њима и прве награде „Љубомир Стојановић“ Матице Српске, и то за најбољи мастер рад из области српског језика у 2021. години, на универзитетима у Републици Србији, Републици Српској и Црној Гори. Ангажован је као виши асистент на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, на Катедри за србистику, и на предметима из савременог српског језика и дијахроније српског језика. Оно што је надасве интересантно, када је ријеч о животу и раду професора Пејића, јесте то да је Душан посвећен чувар српске традиције и то као млади српски гуслар.
Јавност: Професоре Пејићу, како је све почело и откуд љубав према гуслама и епској поезији?
„Све је почело већ прилично поодавно. Почео сам гуслати са осам година, 2005. године, и то ни мање ни више него на православни Божић, што волим истаћи, јер се у овим романијским крајевима и у крајевима одакле су моји Пејићи поријеклом, а то је Нишићка висораван, вјерује да је добро почети са неком новом радњом управо на Божић, да ће та радња човјеку ићи од руке и у мом случају се то и обистинило. Потичем из крајева у којим су се одувијек његовале и вољеле гусле, мада у мојој породици нико није био гуслар, али су моји преци увијек имали гусле крај иконе. Мој отац је као новинар често био водитељ програма гусларских вечери, гдје је и мене понекад као дјечака водио, па сам имао прилику да иза сцене будем у друштву гуслара који су сви били у народним ношњама, онако виђени, моћни, кршни, и то је негдје пробудило моју дјечју имагинацију. Желио сам да се идентификујем и поистовијетим са тим, за мене и из моје дјечачке перспективе, витезовима и херојима, са гуслама, у народним ношњама. Због тога сам вјероватно и приступио гуслама и епској поезији, а нарочито кад сам почео да разумијевам текстове који се уз гусле пјевају. То је заправо за мене било нешто што је замјењивало бајке и чак донекле, да не кажем, цртане филмове.“
Јавност: Колико су млади људи на Сарајевско-романијској регији заинтересовани и желе да савладају технику гуслања? Имају ли српске гусле будућност?
„Не тако давно се мислило да гусле немају будућност, да је то нешто што ће умријети са претходном или овом генерацијом. Међутим, данас сви свједочимо једној ренесанси гусала, да тако кажем, отварају се бројне школе гусала на разним странима наше земље и српских земаља уопште. У томе свакако предњачи Црна Гора, са великим школама у Подгорици и Никшићу, али ни ми у Републици Српској не заостајемо. Тако на Палама имамо двије школе гусала у оба наша гусларска друштва, с тим да је примат и приоритет на школи гусала у Гусларском удружењу и школи „Свети Петар Дабробосански“ из Пала, друштву које је основано прошле, 2023. године, и гдје се, дакле, примарно бавимо преношењем својих знања и вјештина на не само млађе нараштаје него и на све оне који имају жељу и вољу да се баве овим видом српске културе и српске традиције. Исто тако и у братској нам Србији постоји доста школа гусала, ту су, прије свега, школе гусала Вукојице Сандића у Београду и Новом Саду, али и по многим другим мјестима и градовима у Србији. Дакле, осим што се гусларство подмладило и омасовило, примјетно је и то да се код млађих квалитет гусларске вјештине налази на једном доста вишем нивоу него прије, јер по неписаном правилу млади гуслари су данас у већини случајева изузетно образовани, заправо факултетски образовани, а многи од њих имају и завршене музичке школе и осим гусала често свирају и неке друге инструменте или пјевају, тако да све то некако уносе у гусларску вјештину и гусларску умјетност подижући је на један виши ниво“.
Јавност: Професоре Пејићу, има ли епика односно епска поезија своје мјесто гдје и заслужује?
Знате како каже онај дистих: „Манастири и свето гудало, то је српску вјеру сачувало.“ То „свето гудало“ или „криво гудало“ управо се односи на епску поезију, ону народну, а касније и на ону ауторску. Гуслари су ту да пренесу како народну тако и ауторску поезију ширим народним масама. Гуслари је више не стварају него преносе оно што су ранији творци створили или они који је данас пишу, пјесници епске поезије. Ту се гусларство развило и промијенило јер смо некад имали Филипа Вишњића, који је био и творац својих пјесама, као и Тешана Подруговића, који је исто тако био творац својих пјесама, односно то су људи који су у тренутку пјевања стварали поезију. Данас гуслари пјевају пјесме које су научили и које су други људи раније написали. Дакле нема тога импровизовања у текстуалном смислу, у току самог наступа. Али, у сваком случају, доста се урадило за епску поезију, нарочито тиме што је пјевање уз гусле уврштено на UNESCO-ву листу нематеријалног културног насљеђа свијета. Да закључим, требало би доста више пажње поклонити епској поезији у сфери образовања, нарочито основношколског образовања, будући да нас епска поезија не учи само историји, култури и традицији, него је њен акценат заправо на тим традиционалним моралним особинама и вриједностима, на етици, а то је нешто што, чини ми се, недостаје младежи и нешто што може епска поезија понудити.“
Аутор: Редакција портала ЈАВНОСТ
Фотографије: Приватни фото-албум Душана Пејића
