Писац и земљописац
Географија, илити земљопис, и књижевност, или уметност речи, одвајкада се међусобно преплићу и допуњују. Географи и писци, може се рећи, инспиришу једни друге, а чини се, да су значајни географи истодобно и узорни писци, као што су ваљани писци и врсни земљописци. Научни стил географа Јована Цвијића и Јевта Дедијера, имају и књижевна обележја, док су дескриптивни пасажи земље Иве Андрића, готово подједнако географски поуздани и уметнички уверљиви.
Одвећ је познат почетак романа На Дрини ћуприја: „Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају, било на једној било на обе стране реке, жупне, делимично таласасте пределе, подесне за обрађивање и насеља. Такво једно проширење настаје и овде, код Вишеграда, на месту где Дрина избија у наглом завоју из дубоког и уског теснаца који стварају Буткове стијене и Узавничке планине. Заокрет који ту прави Дрина необично је оштар, а планине са обе стране тако су стрме и толико ублизу да изгледају као затворен масив из којег река извире право, као из мрког зида. Али ту се планине одједном размичу у неправилан амфитеатар чији промер на најширем месту није већи од петнаестак километара ваздушне линије“ (1981: 9). Кад не бисмо знали да је реч о Андрићу и његовом роману, могли бисмо поверовати да је овај прозни одломак извађен из каквог земљописног уџбеника који је допуњен и назнакама о просторном планирању.
У роману На Дрини ћуприја, писац сижејну основу везује за мост и за судбине и карактере људи околних села, примерице Вељег Луга и Незука. Андрић „изневерава“ географију само када жели да уверљивије мотивише поступке својих јунака као у причи о Авдагиној Фати из куће Османагића. Фата не противречи оцу, али, парадоксално, остаје доследна и себи и својој речи. Обећава својим другама да ће поћи у кућу Мустајбега Хамзића, из села Незука, „када Вељи Луг у Незуке сађе!“ (1981: 126), што је, дакако, немогуће, будући да су ова села Дрином раздвојена. Ово географско одсупање условљено је алогичном фолклорном поштапалицом којом је изражавано нешто што никако није остварљиво, а што на свој начин карактерише Фатин лик. Лепа Фата није крочила у Незуке, већ је одлетела у набујалу Дрину.
Попут акрибичних земљописаца, Андрић живописно слика Незуке: „Заселак је затурен и осојен, без сунца али и без ватре, богатији воћем и сеном него житом. Опкољен и притјешњен са свих страна високим, стрмим брдима, већи део дана је у сенци, а увек у тишини, тако да се сваки дозив чобана и сваки јачи покрет бронзе на говечету чује као гласна и многострука јека с бреговима“ (1981: 124-125). Детаљни описи касаба, заселака, урвина и вртача, писац остварује маниром врсног географа.
И на многим другим местима, Андрић испољава ванредну способност „научне“ опсервације. У слици рзавских брегова у истоименој приповецу, детаљно описује босанске пределе, околне висове и насобине: „Ти су брегови прастаре формације, са солидном базом, богатом хумусом, травом и шумом, изложене при дну незнатним ерозијама а по врховима збријане сјеверним вјетром. На њима расте све. Понајвише црн бор и оморика, прошарани честим шипразима бјелогорице и стрмим ливадама на типичним пропланцима који дају милину босанском предјелу. Понеки има видну вододерину као бразготину, а неки крију, у завојима и расјелинама, пишталине и мочари које ни љети не пресушују а увијек су пуне дубоких трагова говеђих папака и коњских копита. На раскрченим стрминама, према западу, држе се раштркана села са напором, као да су вјечно на поледици.
Највећи је Голеш, шиљат, посве го врх егзотичних линија, изнад шума и свих брегова, господар источног хоризонта. Најмањи је Биковац, изнад саме вароши, савладан и припитомљен, на подножју му пасу гуске, а по хрпту расте бостан. Између та два, највишег и најнижег, дижу се, преплићу и вежу Боровац, Банпоље, Глогово, Вељи луг, Мољевник, а по страни је Стражиште, голо као сироче“ (Андрић 2017: 89).
Однос човека са природом и њеним рељефом писац посматра у интерактивном односу. У приповеци Исповест, природни уреси и расцеплине често пружају уточиште отметнику Љољу, мада, у неким приликама, због човекове непажње, у овом случају књижевног јунака, његове одсутности или непознавања тла, како је писац предочио у назначеној приповеци, дешава се да му природни рељеф обликован влагом, кишом и снегом, наноси невољу: „Силазили су у каменито гротло, сиво и стрмо, које ни љети не озелени и не процвјета. Испод једне стијене Љољо застаде и сачека фратра. Пред њима је био отвор: готово правилан круг, нешто већи од једног метра у пречнику. Неколико посљедњих корака требало је врло опрезно спуштати се, јер се ту камењак претварао у голу и глатку литицу по којој се још увијек спуштала слана. Љољо мора да је дао неки знак, јер у пећини зашушка, помаче се нешто, и указа се крајичак сиве кабанице“ (Андрић 2017: 73-74).
Прецизан опис места где се образовала шпиља и њен положај у односу на воде и растиње, неприступачан терен, каменито и голо тло, опасано шипражјем, истодобно пружа и заштиту и извор је опасности: „Предосјећајући скору смрт, која у снажним створовима изазива жељу да бјеже, Роша се, ваљда, дигао и покушао да сиђе до потока. Онако обневидио од грознице, мора да је превидио стрмину која га је дијелила од потока, или прецијенио своју снагу, и отиснуо се низа страну“ (Андрић 2017: 80)
У многим Андрићевим прозним делима, уочавамо и обележја својствена не само географима већ и антропогеографима. У приповеци Олујаци књижевни ликови су чак и телесним својствима нераскидиво везани за земљу и њен рељеф. На многим местима писац истиче у којој мери и на који начин поднебље предодређује и утиче на физиолошко-психолошке или ментално-емотивне специфичности људи: „Олујаци су високо село. Да нису на једној стрмој проселини, могло би се рећи да су висока раван; из средине села иде пут који се нагло обара, и низ хридине и обронке вијуга и спушта ка Дрини, уклештеној међу стенама. […] Све у Олујацима добро расте, осим људи. Олујачки човек је онизак, кривих ногу, широких али не правих леђа, несразмерно дугих руку. […] Услед непрестаног пењања и спуштања, на које их је осудио положај њиховог села, они имају нарочито држање при ходу: цела горња половина тела им је забачена унатраг“ (1981б: 209-210).
Детаљне описе средине и поднебља, Андрић у многим прозним делима, уздиже у митски простор. У приповеци Проба Често истиче физичке особине јунака, као што смо навели, доводи у блиску везу са тлом, али уочава и разнородне друге рефлексије, географске и топографске који, у одређеној мери, обликују дух човека. У приповеци Проба „Био је Херцеговац а Херцеговина, нарочито јужна и југоисточна има по правилу добар сој људи. То је земља са много камена а мало свега осталог, али то мало што роди хранљиво је и племенито, и са водом и ваздухом даје здраве и разумне људе. Они су више склони рачуну него осећању, али њихова је рачуница тако добра и сигурна да су редовно и кориснији и пријатнији и целини и појединцу него много осећајнији људи замагљена разума и наопаке рачунице“ (Андрић 2018: 61-62).
Наравно, географске и историјске, политичке, економске, идеолошке и културолошке, као и друге, вањске и унутрашње специфичности, утичу на живот и судбину колектива и појединаца. У приповеци Чаша опоро звуче речи фра-Николе Гранића о Босни и њеним људима: „[…] Ово је земља оскудна и убога, тијесна и мрка, ни валија није у њој лако бити а камоли раја и редовник. У овој се земљи једна чаша види и боде очи као највиша кула у некој другој. Коме је до тога да буде рахат и зенђил, није му се требало у њој родити ни зафратрити. Овдје се драм радости душом плаћа“ (2018: 193).
Уопштавајући разлике између исмаилћана и хришћана, фра-Петар у краткој причи Труп живо и колоритно описује суровог Челеби Хафиза који је цијелу Сирију спржио. И поклонив живот младој Сиријки, Челеби-Хафиз најпосле остаде осакаћен. Комадајући га све до трупа, изведе правду, из освете, она што је заволе: „Коло је водила та иста најмилија жена Челеби-Хафиза, Сиријанка. Она је ово годинама смишљала и спремала, вјешто се претварајући и чекајући згодан тренутак да своју освету изврши. И док је имао очи да гледа, могао је да види: најдраже од свих бића, једино створење над којим се сажалио, које му је било блиско и коме је у животу повјеровао, скакало је око њега, избезумњено и запјењено, и добацивало му нејасне ријечи и увреде. Она није дала да га убију, а њу су сви слушали, јер је хтјела да га гледа како се мучи, и да он види да она гледа. Пребили су му руке испод лаката и ноге испод кољена и ударали су га запаљеним машалама“ (Андрић 2018: 165).
Посматрајући кретње обогаљеног силника у приповеци Труп, фра-Петар, као непосредни сведок многих зулума и бестијалних радњи, обесних мучења и свирепих убистава, Челеби-Хафизове браће по вери над хришћанским живљем оба хришћанска закона у Босни, изводи закључак: „Јесте, каже, такав је Турчин. Исјеци га на комаде, сваки комадић тијела му опет живи за себе. И посљедњи драм меса миче се исто онако и гамиже у истом правцу у ком би се жив и читав Турчин кретао. А крштен човјек је као срча: куцнеш га на једно мјесто, а он прсне у комаде, и нема му лијека ни поправка“ (2018: 168).
Андрићеви описи Босне и Херцеговине, са несамерљиво лепим пределима и људима дубоко укорењеним у њено трусно тло, својеврсне су географске и антропогеографске студије, са скоро свим обележјима научног дела. Знатан део његове „босанске“ лектире несумљиво су сачињавали добро познати радови Јована Цвијића и Јевта Дедијера, као и Летописи Херцеговине и Босне, монаха и скромних народних трудбеника, попут Јоаникија Памучине, Прокопија Чокорила и Стаке Скендерове. Фактографску грађу он је успевао да надгради и преобликује у уметничку визију, а да при том ничим не засени природни рељеф и друштвени живот. Наука и уметност их, свака на свој начин, верно описују, тако да двојака слика бива и лепша и истинитија. Са добрим разлозима могло би се рећи да у свом дијалогу са Гојом, кад говори о ствараоцима и научницима који хуманизују свет, Андрић стално има на уму своју Босну и судбине њених људи: (1981а: 13): „Да господине, просте и убоге средине су позорнице за чуда и велике ствари. Храмови и палате у свој својој величини и лепоти у ствари су само догоревање и доцветавање онога што је никло или плануло у простоти и сиротињи. У простоти је клица будућности, у а лепоти и сјају непреварљив знак опадања и смрти. Али, људима су потребни и сјај и једноставност. То су два лица живота. Немогућно је сагледати их оба у исти мах, него се увек гледајући једно мора изгубити друго из вида. И коме је било дано да види обоје, тешко му је, гледајући једно, заборавити друго“.
Великом писцу и „хроничару“ народног живота у босанском вилајету зацело је дано да у свом делу „види обоје“, и сјај и једноставност. Отуда је његова слика Босне, географски и историјски бриљантно урамљена, на јединствен начин и локална и универзална. Ретки су примери где су се географија и књижевност, наука и уметност, узајамно огледнули и обасјали као у Андрићевој прози. Велика научна дела Ј. Цвијића и Ј. Дедијера очито су нашла достојног читаоца.
