Пустињска легенда

Причају ми шапатом, када пролазим црвеним улицама од печених цигли. Очи им сијевају, тражећи пауке са прислушкивачима, који се крију у пукотинама и зракастим ћошковима. Када их сијенка торња без темеља довољно наткрили, клањају ми се. Брзо, шуштећи папирним хаљинама, отпузе назад у своје рупе под земљом, Али и даље причају, моју прошлост. Они су, кажу, ту да памте и да ме подсјете. Ја, њихова владарка, не сјећам се више ничег.

Моја је свијест бијели прозирни кристал, мјесечево млијеко ме је отровало, а мртва вода спрала и упила сво моје знање. А не знају ко ме наговорио на ритуално купање, јер кажу да нисам имала непријатеља.

Причају да сам некад носила хаљине од сребрне пјене и три звијезде на челу. И да сам могла да поклоним тајну тек тако, јер сам познавала само истиниту страну сваке приче. Била сам, кажу, краљица уздаха у земљи омеђеној стакленим фигурама. А изван граница мог свијета завијали су модроплави курјаци црвених очију, чувари предјела снова. Чудно, не сјећам се. По мојим улицама од облака ишле су колоне свилених буба, и умотавале танким нитима све стопе и кораке, да сви који дођу упамте пут, да се једном могу вратити по своје отиске. Многи су долазили по дарове и тајне, и не хтједоше војницима без униформи и изгубљеним женама одати улаз у царство. Шапућу моји бивши поданици по развалинама и шупљинама аветињског града и причају ми једну прелијепу бајку. Мени, просјакињи  пријатељства у ритама самилос ти, мени која не дотичем ни  туђе сјенке. Немам чак ни успомене да им узвратим на те заносне лажи, којима се ето још храним. А давно бих и ја постала стаклена фигура, да није те чаробне варке и плачем због пажње, да им бар сузама платим што ме увјеравају да сам и ја некад била НЕКО.  Тужно је знати да си одувјек само сјенка без памћења и значења, само ехо туђих мисли, само дрхтај гласа и трепет сувог лишћа.

Сви моји поданици испирали су очи водом вјечности да би замрзли и урезали слике у зјенице и похранили их у црне кутије. Сада су ми показали те слике, у њиховим очима видјела сам звјездане путеве и бијеле мраве који носе свјетлуцава зрнца, ископана у људским племенитим преварама . Примјећујем да се мој одраз не одсијава у њиховим очима, нити игдје другдје. Претпостављам зато што не носим у себи ништа. Врло ријетко бих, умјесто себе, угледала лик неке прелијелијепе жене, без сјенке и зјеница, тако да не вјеровах да је стварна.

Зар ви то мени, последњем црву заборава, кажете да сам краљица без пријестола, зар ја блистава звијезда оборена са облака? У мојим стопама нема сребрне прашине, узалуд ме убјеђујете да су је бијели мрави однијели. Лажу ме плашљиве душе шарених гуштера да сам имала камен мудрости под језиком, јер само пустињски пијесак једе моје стопе и односи јауке из напуштених грађевина. Ипак, негдје дубоко у мојој непостојећој утроби бруји танка жица од које дрхтим, бојим се само облака. Уображавам да ме подругљиво гледају, као да сам њихова збачена владарка. Страшно је, од њих се не могу сакрити у растурене грађевиве и темеље без плафона изгубљеног пустињског града.

Причају они који се хране кактусовим цвјетовима и живе у пукотинама под земљом, да познају моју прошлост. Стрепе од отровних паукова и кажу да сам прогнана краљица уздаха, ане знају ко ме је издао јер не имадох непријатеља.

Много пута сам слушала ту причу, али тек сада знам да је недовршена. Одувјек носим пуне шаке пијеска. Испружих дланове, музика вјетра однесе зрнаца плешући са њима. На мојим рукама бијеше исписан крај приче. Нико не жели да ми га прочита.