Лектира – шта то беше?

Сећате ли се основне школе? Школских униформи, школске кухиње, библиотеке? Ја их се сећам као да је јуче било. Посебно памтим дан кад нас је учитељица први пут одвела у школску библиотеку. И сад кад затворим очи, могу да осетим тај мирис…Није чудо што наука тврди да су мириси најјачи окидачи успомена. А кад смо већ код успомена, моја тетка Биља читала ми је од рођења. Стрпљиво, предано и са огромном љубављу. Отворила је тајна врата свему што данас чини мој свет. Али о томе неком другом приликом.
Елем, дан када сам први пут ушла у школску библиотеку за мене је био дан када сам схватила ко сам, јер веза са књигама је била моментална. Памтим да је учитељица говорила како је књига човеков најбољи пријатељ и како библиотека треба да буде наша друга кућа. Мени је и била. Колико сам само времена ту провела! Толико да ме је библиотекарка узела за свог помоћника и увела ме у магични свет књига из којег више никад нисам изашла.
Кад погледам своје ученике, па и свог сина, видим да је магија читања готово у потпуности нестала. Деца су незаинтересована за читање, то нам је свима јасно и очигледно. Али ако боље размислим, не могу им пуно ни замерити. Зашто? Па, хајде да погледамо обавезну лектиру једног петака.
Најчешће на почетку године петаци у српску књижевност улазе читајући епске народне песме. Наравно, да бисмо испратили хронологију, крећемо од преткосовског круга песама. Ту их, између осталог, сачека Зидање Скадра. Е, сад… ако се подсетимо да петак има 11 година, да ли је ово примерено његовом узрасту? Колико је једанаестогодишње дете способно да разуме мотив људске жртве која служи да би одржала грађевину? И уз то да разуме све поступке Мрњавчевића, на челу са краљем Вукашином?
Затим долази Робинзон Крусо. Од скора у облику одломка, а до пре коју годину као цео роман. У XXI веку, у коме се све могуће информације налазе на клик од нас, деци која одрастају уз мобилне телефоне, који су одавно постали мали компјутeри, уз таблете и рачунаре и у времену када нас свако може пронаћи и када желимо и када не желимо, тражити да читају о човеку, бродоломнику, који проводи толико времена сам на пустом острву…. Верујте, за петаке је то незамисливо. Прво што ме питају јесте: “А зашто није укључио GPRS?“
И тако редом у шестом, седмом и осмом разреду, да не набрајам… Избор књижевних дела која чине лектиру исти је као пре 20, 30 и више година. Када смо то једном приликом споменули онима који сачињавају наставни план и програм, речено нам је да лектиру чине капитална дела српске и светске књижевности и да је то једини начин да се деца уведу у проучавање књижевног дела. Ту је разговору био крај.
Молим вас, нико од нас не спори уметничку вредност дела која се проучавају у основној школи. То, заиста, јесу класици наше и светске књижевности. Проблем је у томе што савременом ученику то није занимљиво и што таква дела не чита!!!! Потребно је осавременити школску лектиру, додати савремене ауторе који разумеју данашње клинце и пишу о проблемима који их тиште, о јунацима са којима могу да се идентификују. Да се разумемо, помак је начињен у новом наставном плану и програму, али је то недовољно. Бар по мом мишљењу.
Све док је тако, читање ће међу Србима изумирати. Ионако сиромашни фонд речи просечног ученика, биће још сиромашнији, а то отвара простор накарадној англизацији нашег језика, првенствено међу млађом популацијом, а онда ће се тај феномен преливати у све слојеве друштва. И тако долазимо до питања – да ли говорите србо-инглиш? Србо-инглиш постаје саставни део свакодневне комуникације младих, а неретко продире и у формалну употребу језика. Погледајмо писмене задатке ученика у основној школи и све ће нам бити јасно!
Сведоци смо последњих година инвазије туђица у српском језику. Туђице, као такве, саме по себи нису проблем. Било их је одувек у српском језику, као што их има у свим светским језицима. Позајмљивање из страних језика је уобичајени језички механизам. Позајмљенице се уклапају у наш језички систем и временом чак престанемо да их осећамо као позајмљенице. Спавамо на јастуку, обувамо ципеле, не подносимо лопове, зар не? Све ове речи су позајмљенице, али их не доживљавамо као такве. Међутим, када се осврнемо на језик данашњих младих људи, да не кажем тинејџера, а све чешће и језику јавних личности, које су, свакако, узори тим младим људима, и уколико мало више обратимо пажњу на језик политичке елите наше земље, стање је више него забрињавајуће. Усудила бих се да кажем и алармантно!
У свим сферама јавног живота – од политике до спорта, сусрећемо се са потпуно неоправданом употребом, тј. злоупотребом туђица. То више нису ни туђице, то је накарадно посрбљавање страних речи, првенствено енглеских. Толико је хејтера, толико ивентова, потпуно је ин лајковати нечије коментаре на друштвеним мрежама, а онда се укључимо у пренос тениског меча у којем се играчи крећу по бејзлајну, имају невероватн ритерн и одушевимо се кад наш играч или играчица брејкну противника. Када то овако издвојимо и назначимо, звучи застрашујуће зар не?
Шта се, заправо, крије иза овог механизма? Да ли се на овај начин показује колико знамо, колико смо упућени у тему о којој говоримо? Не бих рекла. За сваку од горе наведених речи можемо пронаћи одговарајућу реч српског језика. Али она, вероватно, није довољно модерна данас у време дигитализације живота. И показује још нешто. То је све сиромашнији речник говорника српског језика, првенствено оних млађих. Књиге се не читају, већ се гледају или слушају и то само ако су у скраћеном облику или још боље препричани…
“ Била нека ликуша жабарка Јулија…“ најчешће почиње препричавање Шекспирове трагедије!?! Тако се бива модеран и тако се маскира незнање и површност. И тако почиње трагедија у којој наш језик има главну улогу, постаје протагонист који због трагичне кривице страда. Али катарза изостаје. Нестанком језика, нестаје и наш културни идентитет, нестајемо и ми. Као појединци и као народ…али то је данас потпуно кул, јер “ говорите ли србо-инглиш?“
Српски језик и ћирилица полако нестају, а апсурдно је да за то није крив нико до нас самих. Наше лекторате у Европи и свету полако замењују хрватски, бошњачки и од скора црногорски лекторати… То је, нажалост, наша стварност. Држава само декларативно штити позиције нашег језика и писма. Само декларативно…
Пре извесног времена покренута је акција “Негујмо српски језик“. Са телевизијских екрана су нас, једно време, интезивно поздрављале медијске личности које су у рукама држале Речник српског језика или Правопис српског језика и скретале пажњу на правописна правила и употребу ћириличног писма.
Када сте последњи пут видели ту рекламу? Ја се не сећам. Реклама је моћно средство, али када је пласирана промишљено и континуирано. Зато је и ова акција државе неуспела, као и све пре ње, јер нема искрене жеље да се стање промени. Уосталом, држави и јесу потребни они који не промишљају, већ они који климају главом. Образован човек је самосвестан човек, онај који промишља себе и свет у којем обитава, али такви су најчешће неподобни и непотребни. Зашто нас онда чуди експанзија србо-инглиш варијанте језика? За њом долази и вулгаризација, која постаје обележје модерног и која је већ заузела медијски простор многих ТВ станица са националном фреквенцијом. Сви знамо о којим се емисијама ради…. Вулгарност и примитивизам доступни 24 часа нашој деци.
У последење време се интезивно говори о натпредметном статусу српског језика у школама. Поздрављам идеју, потписала сам петицију, као и многе моје колеге, али сам свесна да од тога нема ништа. Иако смо земља са најмањим бројем матерњег језика у Европи. Да би се та иницијатива спровела, потебно је из корена променити законе о образовању. Немогућа мисија, поготово што то подразумева нова запошљавања и новац ког за просвету нема. Али то је ионако друга тема…
А што се лектире тиче, ако се сетимо Доситејевих речи: “Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онакав образ од њега направиш“, онда је више него јасно због чега наши млади немају никакав систем вредности, зашто им језик није светионик националног духа и зашто као нација пропадамо.
Деца су жељна знања, важно је само како ћемо им то знање понудити. Хајде да их за почетак приволимо читању! Осавременимо лектиру, откријмо им све магичне светове унутар књижевних дела, дајмо им простора да сањају и маштају! Сигурна сам да резултати неће изостати! Сигурна сам да ће бити много више деце у школским и градским библиотекама и да их неће због тога називати чудацима!
Школска лектира је важна, јер је она први браник писмености и културе. Она је први степеник ка разумевању света, прва врата која отварамо ка свим измаштаним местима и бољим верзијама нас самих.