Лични итерес или корист као потреба савременог човјека – социолошки осврт

Свједочењем свему ономе чиме смо свакодневно окружени, не можемо а не примјетити надрастајућу потребу модерног човјека, а то је делање у циљу остварења неког личног интереса или користи. С тим у вези, јавља се потреба за указивањем на ову све израженију и све присутнију извитоперену потребу која се јавља, или боље рећи, која се развила код савременог човјека усљед постојећих друштвених прилика и околности. Категорија личног интереса или користи се може подвести под једно од многобројних етичких питања модерног доба, а које опет, само по себи носи низ противријечности у контексту друштвених процеса.  Потпуно очекивано се јавља дилема да ли је данас пожељно писати о овом проблему, јер лични интерес, користољубље, према ријечима Маршала Салинса (Marshall Sahlins), као оно најгоре у нама, постало је нешто што је најбоље, с наступајућим XXI вијеком.

Модерно доба носи низ промјена са собом, па тако и промјене у међусобној интеракцији појединаца. Јављају се нови облици међусобне комуникације, која је врло често обавијена плаштом друштвено прихватљивог облика понашања, а да притом, у суштини, одступа од њега. Овакав облик дјеловања, добрим дијелом је утемељен у логици капитализма, чије стеге већ одавно осјећа наше друштво. Чињеница је да је филозофија капитализма базирана на економском либерализму који наглашава важност приватних интереса, а главни представник овог правца Адам Смит (Adam Smith) управо заговара користољубље као модел понашања на коме се темељи здрав економски живот. „Не очекујмо наш ручак од доброхотно сти месара, пивара или пекара, него отуд, што они воде рачуна о својим властитим добицима; не обраћамо се њиховом човјекољубљу, него њиховом самољубљу, и не говоримо никад о нашим потребама, него о њиховој користи“ (Smith, 1976, str.19). Дакле, основна намјера рада је да укаже како социоекономски фактори и при лике намећу човјеку потребу за другачијим облицима дјеловања, који нису у скла ду са моралним начелима. И  Фром је истицао да су болеснa друштвa и појединац резултат класне неједнакости и економске експлоатације, који формирају изви топерен карактер (Fromm, 1984). Примјер за то наводи западна друштва, која су усмјерена ка тржишном капитализму, а кога је опет промовисао А. Смит. Код Фрома налазимо објашњење: “Површни карактер људских односа доводи многе до наде да могу наћи и интензитет и дубину осјећања у индивидуалној љубави, која је нераздвојна од љубави према ближњем свом, те је чиста илузија очеки вати да ће се усамљеност човјека у тржишној оријентацији моћи излијечити ин дивидуалном љубави“ (Fromm, 1984а, str. 75). Исто тако, сматра да је тржишна оријентација по својој природи таква да не развија нешто што је потенцијално у некој личности, већ само оно што се може продати, наглашавајући да се свако мора сналазити за себе, дјеловати самоиницијативно у циљу реализације својих потреба, те је као таква потпуно потиснула прималачку оријентацију (Fromm,1984, str.  7679). Код Сергеја КараМурзе (Серге´й  Гео´ргиевич  Кара´Мурза),  у његовом дјелу Манипулација  свешћу, налазимо представљање „свијетлих мито ва Запада“ од којих се један односи на евроцентризам, и његову слику о Западу, чији је примарни циљ наметнути образац понашања и дјеловања утемељеног на основама западног економског система. „Запад  предњачи захваљујући томе што је капитализам створио моћне производне снаге. Остала су друштва једноставно заостала и сада су принуђена да сустижу, али ће на крају крајева на земљи завла дати  либерални капитализам по  англосаксонском узору, и настаће (већ настаје) крај историје.У самој западној мисли тај се мит, опасан за судбину човечан ства, подвргава оштрој критици полазећи од разних основа” (KaraMurza,2008, str.120). На основу овога, можемо рећи да се с разлогом рађају различити облици из витоперених потреба, мотивисаних исквареним жељама, а које су опет прикриве не неискреном љубављу према другоме или другима. То се код Фрома објашњава једним од облика оријентација у социјализацији, називајући га варијантом садизма, који објашњава карактер људске интеракције оног типа гдје се појединци третирају као ствари које треба употријебити или искористити, а све под велом добродуш ности и лажне љубави (Fromm, 1984, str. 103). Са социолошког  аспекта потребе се одређују као скуп динамичких  снага појединаца или група које захтевају да се нешто испуни, оствари, покрене и настају као осјећај недостатка нечега који покреће, мотивише, усмјерава да се тај недо статак надомести и прибави оно што се нема или као вишак нечега чега се треба ослободити или га усмерити  како би се створила природна равнотежа (Šijaković, 2007, str. 427). 

Код Агнеш Хелер (Agnes Heler) имамо приказ Марксовог (Karl Marx) разумјевања појма потреба у општем филозофском смислу. Истиче да човјекова потреба и њен предмет стоје у корелацији те да човјек ствара предмете своје по требе и средства помоћу којих ће их задовољити (Heler, 1981, str. 105106). Пожељно је да се појединац одлучи за друштвено прихватљива средства, у циљу реализације својих потреба,  како  је то  предвиђено  темељним, постојаним  вриједностима, али, чињеница је да такве вриједности модерно и постмодерно друштво заоби лази и обезвријеђује. То је типично за друштва која су у прелазном периоду из некадашњег социјалистичког уређења ка капиталистичком и која настоје „препи сати“ и примјенити западњачки модел друштвеног функционисања у намјери да се том Западу истовремено и додворе. Александар Зиновјев (Alexander Zinoviev) у свом дјелу Запад  феноменологија западњаштва каже да је циљ „позападњачавања следећи  довести намерне државе до таквог стања да оне изгубе способност за самосталан развој, укључити их у сферу западног утицаја, али не као равноправне и једнако моћне партнере, већ у улози сателита, или боље речено, колонија новог типа. Оваква улога може на извесно време да задовољи грађане позападњачаваних земаља, али не више од тога“ (Zinoviev, 2002, str. 308). Запад је постао синоним за неолиберални модел капитализма и глобализације, неопажајући кризу иденти тета која се све више примјећује на тамошњим просторима. Примјењујући „пре писивачки  концепт“  са Запада, транзициона  друштва несвјесно преузимају и промјене у обрасцима понашања и дјеловања које се углавном односе на истицање и величање материјалистичког успјеха. Терет које носе посљедице таквог друштве ног преображаја или бар његовог покушаја су претешке, ако се узме у обзир да се тиме доводи у питање опстанак моралног и културолошког наслијеђа. Видљиве су, између осталог, и кроз личне унутрашње сукобе које појединци воде сами са собом у настојању да се прилагоде новим обрасцима живљења. Повећава се број жеља, али и потреба, а што је особина потрошачког друштва, чије неостваривање може довести до озбиљних патолошких стања код појединаца. Због тога, почиње да оживљава макијавелистички концепт дјеловања, с намјером да се постане друшт вено признат члан заједнице. Оно што се налази између потреба и вриједности јесу интереси, као освјешћене потребе и у практично понашање преточене вриједности (Tripković, 2007, str. 197). Свакако, намјера нам је да сагледамо поред утилитари стичког концепта интереса и егоистични, који такође ставља лични интерес ис пред општег. „Егоизам, вођен умом који му омогућава да уз помоћ рефлексије плански иде за својим циљем назива се користољубље а егоизам је сам по себи безграничан, јер човјек настоји да очува своје постојање, да се ослободи сваке врсте боли, па чак и оне која се одражава кроз оскудицу, одрицање“ (Schopenhauer,2003, str. 267270). Eгoистични интeрeси гутajу интeрeсe других, пoсeбнo нeмoћних и угрoжeних, пoспјeшуjу вeлику  eкoнoмску  и  сoциjaлну  нeсигурнoст  и  рaзaрajу  пoлитичкe институциje. У нeзajaжљивoсти, eгoистички интeрeси уништaвajу и   врeднoсти и  врeднoсни систeм, бeз кojeг друштвo и држaвa нe мoгу дa сe oриjeнтишу и дa сe нa бoљи нaчин интeгришу (Joković, 2007, str. 469). Главно питање које се намет нуло током нашег рада је да ли су одређени поступци или облици понашања код појединаца у складу с моралним начелима или не. Из тог разлога истакнућемо да имамо два теоријска приступа моралу и то консеквенцијални (који укључује сваки облик егоистичног утилитаристичког дјеловања) и деонтолошки. Разматрајући проблеме које носи неолибералистички концепт тржишне економије, није на одмет подсјетити се на мисли идејних твораца утилитаризма као правца, чије је основно начело корисност. Питања којима су се бавили утилитаристи су и данас жива, јер је посматрање односа између појединца и државе, појединца и појединца увијек ак туелно. Како су то утилитаристи тврдили, исправност људских поступака мјери се на основу њихових посљедица, а посљедице се мјере на основу количине среће или боли коју производе. При том срећа појединца не би требало да узима примат у односу на срећу већине. Креатор утилитаризма као филозофског правца је Џереми Бентам (Jeremy Bentham). Он истиче суштаственост начела корисности, које доно си срећу и благостање код људи. Срећа је по Бентаму уживање у задовољствима и заштићеност од боли (Bentham, 1789а, str. 11). Под боли се у овом случају сматра све оно што је лоше за човјека, било да се ради о  физичкој боли или душевној које су проузроковане сиромаштвом и оскудицом. Утилитаризам, а посебно његова инди видуалистичка оријентација, у модерном добу, за основну мјеру свега узима корист и лични интерес, доприносећи тако додатној дестабилизацији у људским односима, и друштву генерално. Или, бентамовски речено, тежња за личним задовољством, личном користи одговара начелу среће највећег броја људи (Ratković Njegovan, 2008а, str. 48). Адам Смит у свом дјелу Истраживање природе и узрока богатства народа, као Бентамов сљедбеник, наводи како појединци дјелују првенствено из егоистичких побуда и на томе темељи тржишну политику, питајући се истовремено да ли је могуће егоистичне мотиве преусмјерити ка интересима од општег значаја? (Smith, 1976а, str. 2021).

Џон Стјуарт Мил (John Stuart Mill), остаје на трагу Бентамовог поимања ути литаризма, односно, истомишљеници су по питању одређења појма боли. У том контексту „Вјеровање које прихвата за темељ морала ‘корист‘или ‘начело највеће среће‘ убјеђења је да су поступци исправни, пропорционално томе колико теже промовисати срећу; неисправни су уколико теже произвести нешто супротно од среће. Под срећом се мисли на задовољство и одсутност боли; под несрећом, бол и лишеност задовољства“ (Mill, 1901, str. 10). Оно што је спорно код утилитаризма, између осталог, јесте да се увијек сагледавају потребе и жеље већине, не обазирући се на исте код мањинског дијела популације, нити на ваљаност моралних посту пака при остваривању тих жеља и потреба. Надмоћ личних интереса над општим, утиче на квалитет друштвених односа у свакој друштвеној заједници, те су врло често манипулативног карактера. Манипулација као облик понашања, јесте ина че, облик перфидне игре гдје ништа није како изгледа и служи за постизање личне користи, без обзира на штетност по друге. „Манипулација се означава као оно дејство којим смо незадовољни, које нас подстиче на такве поступке да смо на губитку или изиграни” (KaraMurza, 2008, str.13). Зашто можемо говорити о ма нипулативном карактеру личних интереса? Врло је вјероватно да запослене особе склапају познанства са другим људима без наговјештаја истинских намјера тог односа попут прикупљања корисних информација, стицања материјалних доба ра, побољшања свог положаја који су ништа друго до остварење личног интереса или користи. “Природа манипулације састоји  се у постојању двојаког дејства  манипу латор упоредо с отворено послатим саопштењем шаље примаоцу ’кодирани’ сиг нал, надајући се да ће тај сигнал у свести примаоца пробудити оне   представе које су манипулатору потребне. То потајно дејство ослања се на  ’неочито знање’. које прималац поседује, на његову способност да у својој свести ствара представе које утичу на његова осећања, мишљења и понашање. Вештина манипулације је у томе да се процес уобразиље усмери потребним током али тако да човек потајно дејство не примети.“ (KaraMurza, 2008, str. 59). Овај теоретичар се осврће на Фре дерика Скинера (Frederic Skinner), америчког психолога који стиче популарност заговарајући кибернетски правац у психологији, на основу кога ће се моћи лакше људи држати под контролом. Скинера је критиковао   Фром који је истицао да његова популарност расте, јер је „успио у психологију убацити елементе либе ралнооптимистичног мишљења и спојити их са друштвеном реалношћу“(Kara Murza, 2008 str. 49).

Врло често се може говорити о пријатељствима из користи. Још из времена антике имамо објашњења за овакву врсту понашања у људској заједници. Код Ари стотела имамо тумачење категорије пријатељства у контексту шта за људе може да постане предмет љубави. Аристотел сматра да предмет љубави може постати само оно што се сматра за добро, пријатно или корисно, те се на основу тога обликују и категорије пријатељства (Aristotle, 2013, str. 164). „Пријатељство чији је мотив користољубље, не говори о љубави међу појединцима због њихових карактерних врлина, већ само уколико из таквог односа произилази неко добро  због соп ствене користи“ (Aristotle, 2013, str. 165). Јасно је да се може говорити о пролазним пријатељствима, која олако престају чим се задовољи лични интерес или оствари корист. Код Аристотела налазимо и сљедеће објашњење: „У таквим пријатељствима људи се обично не друже много, јер понекад нису чак ни пријатни један другоме, нити, у ствари, уопште осјећају  потребу за таквом узајамном присношћу, осим ако се не покаже  да је то од неке користи“ (Aristotle, 2013, str. 165). Код Мирића налазимо објашњење да су главни фактори  групне кохезије интереси и потре бе (Mirić, 1971, str. 462) у политичком контексту стабилности интересних група, и  мишљења смо да се ово објашњење може примјенити и на ниже и уже облике међуљудске интеракције. Претходно смо већ поменули да овакав модел понашања није зачуђујући у транзиционим друштвима која су прихватила западњачки, неоли берални модел економског дјеловања, стављајући, на тај начин, некадашњи систем вриједности у други план, а стварајући заједнице у којима се све мјери добити или новцем.

„У савременом друштву на Западу, у свету глобализма, новац је постао мерило вредности човека, државе, свих активности у друштву, он је постао „универзално средство, не само мерења људских активности, већ и управљања тим истим актив ностима како у економији тако и у другим сферама друштвеног живота“ (Zinoviev,2002, str. 83).

Немогуће је а не примјетити,   да је и у нашем друштву, ( резултати добијени на темељу емпиријских истраживања), познанство са другим људима утили таристички мотивисано, и да иде чак у правцу коруптивног дјеловања, с обзиром да су у питању више животне ситуације „услужног типа“, или боље рећи да су им по знанства са другим људима веома важна због чињења неког од облика услуга у жи воту, како се то може препознати у нашем културолошком обрасцу. Данас је овакав облик понашања постао више него уобичајен. Модерно доба, како је то претходно речено, наглашава приватне интересе, или како то код Салинса (Salins) налазимо да је у неким културним исходима постојала потреба да се људска друштва покоре и упрегну у машину за производњу материјалног богатства и политичке моћи (Salins, 2014a, str. 10). 

Салинс је, у овом случају, примарно говорио о западном друштву или друштвима која су капиталистичке оријентације, гдје је посесивни индивидуали зам изједначен са основом слободе. Код Чарлс Тејлора (Charles  Taylor) у његовом дјелу Болести модерног доба, наилазимо на представљање промјена које дефинишу модерност, а то су, између осталог, индивидуализам и инструментални ум. Под ин струменталним умом се подразумјева она врста рационалности којој се прибјегава усљед прорачунавања најекономичнијег начина употребе расположивих средстава ради постизања одређеног циља (Taylor, 2002, str. 10). Другим ријечима, човјек модерног доба у највећој мјери дјелује макијавелистички, не бирајући  средства за реализацију својих циљева, изражавајући спремност за жртвовање или чак одржавање привидних пријатељстава, познанстава или вез другим људима ради личног интереса. Каузалност између економске нестабилности, настојање да се задовоље примарне (у неким случајевима и секундарне) људске потребе и развоја девијантног понашања, перцепирана је и много раније, али очито је да се у сузбијању слабо шта подузимало, јер захтијева крупне кораке у измјени не само на микро, већ и на макро нивоу друштвене структуре (Milošević Šošo, 2017, str. 84). Враћајући се Фрому с почетка овог рада, можемо рећи да се лични интерес намеће као изражени облик али извитоперене потребе, јер успјех појединца у друштву почиње да се мјери његовом успјешношћу да себе прода на тржишту, његовим представљањем пред другим људима, породичном ге незом и колико познаје „праве људе“ (Fromm, 1984, str. 71). Сасвим је јасно да Фромовог болесног човјека рађа тржишна оријентација, која је заснована на економској неједнакости. Болесни човјек је исконска морална начела и  вриједности замјенио, жртвовао зарад добити и друштвеног положаја. Лични интерес је надвладао општи, а нормално је замјењено патолошким. Сасвим сигурно можемо говорити о свеприсутној деструкцији људске природе, која погодује настанку и ширењу „друштвене девијантности која произилази из стања егзистенцијалних фрустрација“ (Jugović, 2013, str. 205), што је темељно учење социјалноантрополошких теорија које као извор девијантности виде друшт во неприлагођено  човјеку и његовим потребама, тј. људска девијантност је одраз извитопереног дјеловања појединаца у неповољним друштвеним условима (Jugović,2013, str.  207). Намеће се питање да ли је на снази морални суноврат друштва или смо подлегли моралној отупјелости? Лорен Колберг (Lawrence Kohlberg), наводи три фазе моралног расуђивања код човјека и то: предконвеционална, конвенци онална и постконвенционална (Kohlberg, 1977а, str. 5455). За наш проблем је од важности нагласити да постконвенционална фаза долази послије шеснаесте године старости живота, и кад је очекујуће да је особа у стању да прихвати и дјелује кроз усаглашавање са општим интересима, да је исправно дјеловање оно које представља највећу добробит за све људе. Обавезе које су наметнуте вањским утицајима, ау торитетом или нормама групе, тј. које су у колизији са обавезама произашлим из убјеђења о вишој вриједности човјековог живота, здравља и његовог благостања, Колберг назива квазиобавезама (Čabarkapa, 2009, str. 384). Сходно томе, поједници, наши савременици, одлучују се истаћи пошасти модерног доба, издвајајући при том и капитализам. Дру Хансен (Drew Hansen)  писао је у својој колумни да ће капита лизам у овом облику уништити човјечанство до 2050. године. Сенет (Senet) у свом дјелу Култура новог капитализма, истиче да се данас јавља нови облик капитализ ма, који незајажљиво продире из економске сфере и на подручје културе и култур них односа, гдје појединац страхује да неће бити у могућности испунити нове фор ме дјеловања, наметнуте у складу са другачијим вриједностима (Senet, 2007). Дакле, животу у модерном добу, добу капитализма, намећу се разни облици деформациј друштвених односа али и вриједности. Засигурно се може говорити о новој форми идентитета, постмодерном идентитету (Paić, 2005), који је промјењивог, транснаци оналног карактера, гдје се појављују хибридни облици индивидуализације живот них стилова. Нове вриједности у модерном добу се, нажалост, врло брзо усвајају, па је тако користољубље постало важећи принцип модерног живота, водећа вриједност, чије се посљедице одражавају на забрињавајуће стање модерне цивилизације с об зиром на њене глобалне рефлексије (Samardžić, 2008, str. 57). На одређени начин, проблем којим смо се позабавили у претходном дијелу рада, задире у нешто што се може подвести и под питање какав је квалитет живота данас, на темељу људских односа? „Друштво засновано на капиталодносу, прешло је у своју супротност, попримило је облик свеприсутног финансијског капитала, који разара друштвене и политичке институције, поступке, од породице до монетарне политике, све под диктатом успешности и такмичења“ (Pejanović, према Koenu, 2015а, str. 97). Оно што је очигледно јесте да је на снази материјалистички концепт свијести и размишљања код већег дијела испитаника, под утицајем постојећих социоекономских прили ка.  Параван којим се служи данашња политичкоекономска концепција друштва, утемељена на утилитаристичким поимањима организације и структуре друштва је слобода. Утилитаристи заговарају важност концепта слободе у сваком друштву који им омогућава максимално дјеловање у корист личних интереса. Оно што је очигледно јесте да је на снази материјалистички концепт свијести и размишљања код већег дијела испитаника, под утицајем постојећих социоекономских прили ка.  Параван којим се служи данашња политичкоекономска концепција друштва, утемељена на утилитаристичким поимањима организације и структуре друштва је слобода. Утилитаристи заговарају важност концепта слободе у сваком друштву који им омогућава максимално дјеловање у корист личних интереса. Слобода којом се баве утилитаристи, није територијалног ни државничког типа, већ се примјењује. Вриједности, које поједини аутори називају новим или постмодерним вриједностима, утилитари стичког су карактера и намећу се сваком друштву или појединцу, без обзира на со циокултурни контекст. То је једна од пошасти модерног доба, ако не и најважнија, јер ако се уништи индивидуа, ако имамо Фромовог појединца, онда не би треба ло ни размишљати о квалитету друштва. Оно је само по себи већ довољно риу нирано  проблемима  с којима  се свакодневно  бори,  наметнутом турбулентном транзицијом и тешком прошлошћу. У том случају, имамо болесно друштво, са мо ралном аномијом, гдје је сасвим природно да лични интерес или корист буде при маран мотив за градњу међуљудских односа. Друштво у коме  су поменути моти ви изражени, аномично је друштво у оном облику у каквом га је и Фром видио. Материјалистички концепт, намеће модерном човјеку трку са сопственим интере сима, чиме губи осјећај за другога, као људско биће према људском бићу. Поетично се изражавајући, материјалистички концепт поприма облике Бентамовог панопти кона у пренесеном значењу. Стога се надамо да неће бити увредљиво ако се каже да је модерни човјек скоро па у робовском односу према циљевима које му намеће савремена економска концепција, а да би их постигао, дјелује макијавелистички, не бирајући средства. Из тог разлога, и пријатељства се врло често, како то говоре и ре зултати нашег истраживања, формирају мотивисана могућом реализацијом неког од личних интереса. Прилагођавајући се тржишном концепту, појединац тргује и са својим достојанством, али и чашћу, не остављајући простора за осјећајност према другоме, али ни према себи. Очигледно је да учење етике, није примјењиво у мо дерном, материјалистичком свијету, у коме је примарни интерес добит или корист по сваку цијену. То што се познанства са другим људима остварују ради истинског дружења и пријатељства, тек послије кориштења тих особа за друге, материјалне сврхе, показује колико је свијест модерног homo sapiensa, огрезла у потрошачку идеологију. Појединци све више постају аморални, јер правила утилитаристичког модела живљења онемогућавају етична дјеловања и понашања. Користољубље је одраз деградираности живљења модерног свијета, јер смо као цивилизација по стигли техничкотехнолошки прогрес, али и морални регрес.