Свако носи мој крст

Никада нисам размишљао шта послије буде са свим тим силним људима који су завршавали приковани на продукт моје безазлене убилачке професије. Никада и нисам желио да размишљам о томе. Нисам доводио у питање одлуке које је доносила власт јер ме сама власт и њиховим тиранско дјеловање заправо никада нису ни занимали. Једноставно, радио сам свој посао. Узгред, био сам солидно плаћен, а и муштерија је било готово свакодневно. Са друге стране, нико ме ништа није питао нити сам био дужан било шта знати, осим мог заната. 

Столарство је заправо било наш породични посао. Тим послом се бавио и мој дјед, потом мој отац, па ево сада и ја. Обављао сам тај посао свакодневно и све се углавном сводило на прављење онога што ће се касније испоставити као прављење историје. Ко би рекао да ће једна тако једноставна ствар постати симбол милиона људи широм свијета.       

*

Дан је био као и сваки други. Био сам у својој радионици када сам зачуо галаму у близини. У оближњем воћњаку, који се налазио на свега неколико десетина метара од моје куће, стајала су два човјека и нешто су жучно расправљали. Изгледали су тако просто и обично, па одмах закључих да нису Римљани. Одлично сам их видио и чуо. Они мене нису могли видјети, што због крошњи дрвећа које су ме заклањала, што због чињенице да је расправа била толико жучна да вјероватно не би ни примијетили да прођем поред њих. 

– Ти си издајник! Тек тако би нашег учитеља предао тим зликовцима. 

– Петре, ти не разумијеш. Ја само помажем да се збуде писмо. 

– Али шта ће остати од свега што смо до сад урадили ако би учитељ умро? Морамо га заштити. 

– У том случају не би се испунило писмо и сав наш труд био би узалудан. И сам знаш шта су говорили пророци. 

– Нигдје не пише да учитељ мора умријети.  

– Ти, Петре, очигледно не разумијеш све то. Учитељ мора умријети како би се испунило писмо. Ми му само помажемо. 

Слушао сам али ми није било јасно о чему говоре. Ко је тај човјек који мора умријети да би се испунило писмо? Још више ме је збуњивало то писмо. Шта је оно заправо? И зашто један од ове двојице чудака помиње пророке? По први пут сам се заинтересовао за нешто што се дешавало ван моје куће и радионице. Морао сам то провјерити.  

**

Прошао сам градом првим пут након много времена. Мислим да је прошла читава вјечност. Најмање годину дана нисам изашао из дворишта и радионице. Радио сам свој посао и ништа ми више није било важно. Чак ми ни тај посао није причињавао никакво задовољство. Једноставно, претворио се у вишегодишњу свакодневну рутину.

Била је велика јеврејска светковина, а обичај је налагао да прокуратор, по вољи народа, пусти на слободу једног од осуђеника. Никада ме није интересовала та знаменита светковина али одлучих, када сам се већ овдје, из мени до дан данас непознатих разлога, да и ја узмем учешће у њој па макар и као нијеми посматрач. Маса је неразумно клицала све оно што је од ње наручено. Маса мисли онако како јој то свештенство одреди. Ипак су то свештена лица, они најбоље знају ко је грешан, а ко није. 

На моје запрепаштење, иако ме до тада такве ствари нису погађале, маса је клицала име човјека који је био све осим човјека који је заслужио помиловање. Наспрам њега стајао је мршав, дугокос човјек, видно измрцварен и модар од батина. Нисам му могао видјети лице, али према галами коју је маса стварала изгледало је као да је, у најмању руку, убио сто људи. Међутим, његово тијело говорило је нешто друго. Личио је на само једног од десетина оних који су тумарали улицама града о празницима не би ли им неко удијелио макар кору хљеба.

Неки људи који су стајали поред мене коментарисали су како је то „онај луди Назарећанин што растјерује трговце испред храма и што проповиједа о новом царству“. Све то чинило ми се као најобичнија лудост. Какво ново царство? Ко је то толико моћан да растјера онолико трговце испред храма? На крају крајева, зашто би се неко замарао растјеривањем тог олоша?

Све је изгледало једноставно. И лудом човјеку би било јасно на први поглед да тај Назарећанин не би ни мрава згазио. Али онда ударац равно у потиљак! Када се, како је то обичај о празнику налагао, прокуратор обратио окупљеној маси са питањем кога од  осуђених желе да им ослободи сви су у глас повикали – Вараву. На тренутак сам помислио да сањам. Зашто би народ желио ослобођење оног човјека који им је начинио толико зла? Да ли је већи злочин убијати и наређивати убиства десетина људи, па макар то било и римски легионари, или растјеривање трговачког олоша испред храма? Овдје народ много полаже на вјеру само ради тога како би се о њима говорило као о вјерницима. Уопште није битно што се вјере придржавају само о празницима. У тренутку када ослободише кривог, а разапеше праведног оглушише се и о тај свој обичај.

Сада сам први пут у свом животу гледао свога муштерију и први пут сам почео размишљати о томе шта буде послије. Кроз главу су се почела вртити питања: „Шта ли је било са свима који су претходили овом невиним човјеку? Да ли су и они били невини? Шта ли ће бити са њим? Да ли је овај народ свјестан шта чини?“. Било ми је жао тог странца иако сам га тада видио први пут и нисам о њему знао ништа. Почео сам преиспитивати свој живот. Да ли је све ово што сам до сада радио био један велики злочин? Можда бих ја требао бити разапет умјесто њега? На извјестан начин био сам саучесник у смрти десетина, а можда и стотина, вјероватно невиних, људи. Није уопште требало узимати у обзир чињеницу да је моја породица имала учешће у смрти неколико хиљада људи. Наметао се логичан закључак – највећи злочинац у овој разулареној маси био сам ја.

Помислио сам како бих се можда могао искупити. Од неких случајних пролазника, двојице стараца, којима је ово вјероватно био само један од десетине оваквих дана, сазнао сам куда ће проћи поворка са осуђеником. Трчао сам кроз гужву. Људи су се гурали и скоро па газили једни преко других. Свако је желио да буде што ближе како би видио ово „свечано“ ходочашће. Некако сам успјевао да идем у корак са поворком. Гледао сам како онај праведник посустаје под самаром који је био мојих руку дјело. На самом излазу из града, када још једном паде на кољена, помислих да могу урадити нешто. Можда направити неку гужву у којој би он искористио прилику и измакао руци неправде. Али, ту се постављало и друго питање – да ли би човјек, који се све вријеме пред прокуратором и народом држао достојанствено, уопште желио побјећи? Можда би му то било испод части? Питања су се низала из секунде у секунду. За то вријеме наиђе човјек који се, према његовом изгледу, очигледно, враћао из поља. Бјеше то, касније се сазнало, човјек по имену Симон из Кирене. Њега легионари натјераше да оном праведнику понесе крст. 

Све је било готово. Поворка се убрзала и схватио сам да више ништа не могу учинити. Окренуо сам се и отишао кући јер нисам могао гледати завршни чин ове трагедије. 

***

Тренутно сам у Антиохији. Зауставио сам се извјестан временски период како бих прикупио довољно снаге за даља путовања. У посљедње вријеме озбиљно сам поболио. Продао сам кућу и радионицу и кренуо на овај пут са само једним циљем – да људима испричам причу о праведнику у чијој сам смрти и страдању на непосредан начин и ја учествовао. Хоћу да виде највећег злочинца на свијету.