Око Јованово (прича)

“ Јоване ..“

“ Јоване, дете “ тихим гласом га зове професор математике. Висок, мршав, птичијег лица. Јован се не одазива ни речју ни погледом. Стари професор Баја прилази катедри за којом седи Јован, с леђа. Лагано спушта руку на његово десно раме и сагиње главу до Јовановог ува.

“ Колега, час је завршен. Можемо у зборницу“

Јован лагано устаје и даље погледом кружећи по лицима својих другова из разреда. Окреће се ка Баји који га нежно хвата под руку и корачају ка вратима учионице. Јованов замагљени поглед остаје да виси у зраку, као облак насео на куштраве главе средњошколаца. Нико не проговара, чини се читаву вечност. Само залутала мува удара о прозорско окно покушавајући излелети у пролећно преподне.

Након полусатног збивања у подрумском кабинету историје, које је од галаме и усхићења, због отказаног часа кулминирало до гробне тишине и шока, први се  огласио Миро, најпре пискутавим а онда дубоким промуклим гласом својственим тинејџерима-

“ Шта ово би, издекламова нам Јоле Маричку битку у цугу. Дај да проверим ил’ је булазнио ил’ су стварни факти“’. То рече и излиста уџбеник историје. Остатак нас још се згледамо у неверици.

“ Јес’ богами ,Черномен 1371. У њој су снаге Османског царства поразиле знатно бројнију војску српских великаша, краља Вукашина и његовог брата деспота Јована – Угљеше. Обојица погинули. Османска страна Румелијски баглер- бег Лала Шакин паша. Продор Османлија на Балкан…“ чита Миро на прескок, док неколико гласова око њега не забрунда “ Нека Миро, зар не видиш да је Јово угасио. Добро је да смо звали професоре.’ ‘И док се развијала дискусија међу разредним другарима у учионицу улети Бранка. Зајапурена лица , млатарајући рукама разгласи “Хитна одвезе Јована. Оде Баја с њим, можда нећемо имати ни час немачког“.

Похрлисмо сви кроз врата на гимназијско двориште где је стајала неколицина професора. Разредна Руки окрену се позивајући нас да се окупимо.

“ Децо, Јово није добро,одвезли су га у болницу. Нема питања више, вратите се у учионицу, долазим на час разредне наставе.“

Тог поподнева упознали смо Јована  више него за три године заједничког школовања. Наш лепи Јова, који је имао очи ,тако велике и плаве, да би човек помислио да му је сам анђео у очне дупље усадио два украдена облутка рајског плаветнила. Косе презреле пшенице,чији је немирни чуперак с чела дискретно склањао сваки пут када би проговорио. А ретко је говорио, само научене лекције наизуст. Никад бучан, нежан и пристојан. Ретко би се погурао са нама на гимназијским ходницима док смо јурили мењајући кабинете, никад на “Југу“, како смо звали пушачку зону, због којег нас је Баја кажњавао уписујући у дневник огромним словима “ Раухер“ , шпијунирајући нас са последњег спрата гимназије“. Неретко нам је цигарете гасио и пуним шкафом воде који би просипао по нама, када смо се најмање надали. Јован се знао смејати свим нашим несташлуцима а неретко би био и раме за плакање због неузвраћене љубави.

Нико се од нас никада није запитао зашто Јован ћути, понекада дуже загледан кроз прозор. Хормони су радили своје бацајући нас од екстазе до суза. Јован је тихо газио своју седамнаесту годину. Фрустрације слепог оца, који би често потезао коју више, мајку коју су године борбе са троје деце гурале у потонуће, старију сестру која се из оскудице чупала не бирајући ни начин ни посао, млађег брата који се све више отимао контроли не долазећи ноћима кући.

Није Јован нашао у школским лекцијама, које је говорио наизуст , најважнију лекцију за којом је годинама трагао, вапијући за топлином дома. Примао је и туђе и своје као неминовност. Око Јованово није рајским плаветнилом могло угрејати гнездо. На крају невољно се предао.

Све је стало за Јована. До буђења у болници и дугачког лечења, до првих смислених речи остала је издекламована лекција  битке на Марици. Једном смо га посетили на клиници, цео разред просуо је пред Јована прегршт усиљених осмеха, питања без очекиваног одговора, гледали смо се ми помало збуњени, он исто тако, док су нас опкољавали пацијенти блесастог осмеха или неповерљивог погледа.

Јово није наставио школу. Остао је да живи у свом свету, негде на селу код родбине.

Лета двехиљадите,  на одмору хтела сам децу прошетати кроз липик уз пругу у селу где су им живели баба и деда.Где смо њихов отац и ја слушали зрикавце и хватали свице на дланове. Дуг макадамски пут и затрављени прагови пруге којом више не путују возови. Из даљине све више расте крупна, висока фигура човека ошишаног до главе. Ход успорен, руке уз тело,које се не померају при корачајима. Јован, засветли ми у глави. Нека нелагода ми проструја телом па стиснух руке деци јаче. На корак од нас, када се чинило да ће погледа заблуделог у даљину проћи мимо нас, Јован окрену главу према нама. Плави рајски облутци сјевнуше скоро угаслом искром и чух реч “Жељка“. Не стигох рећи ништа. Оде Јован а на уснама ми осуши “’Здраво Јоване“.

фото – илустрација: „Мировина.хр“