Yeronga (прича)
Има један парк у којем су се окупљали староседеоци нестале земље на обредима последњег окршаја или исцелења. Мотив је био један, преживети. Несигурних првих корака на шљунковитој земљи придржавали су једни друге и у свађи и у мирењу, режали и презали, па се после у сузама грлили с једним те истим питањем, зашто смо ту и како даље. Под ретким крошњама маслинасто зелених листова који су капали мирисну смолу еукалиптуса, мирила су их рођена деца на тобоганима и љуљашкама циком задовољства делећи коцкице чоколаде и лопту. Све је то био парк Yeronga смештен уз реку Brisbane. Понекада помислим, нисмо се ту случајно нашли, привлачила нас је судбинска сила, сила равнотеже, која нам је остала дужна искупљење за збрисано, сломљено, уморено, исплакано.
Скупљени у резервату Yeronga парка као преплашено благо спашено од побешњелог звериња, свако од нас имао је властиту животну причу, којом се уобличавала Андрићева Аска.
Скоро читав век од дана када је Charles Hardie Buzacott, политичар и поседник овог парчета аустралске земље одлучио да своје имање назове Yeronga, а хиљаде година како су староседеоци абориџанских племена тако на свом Yagara језику звали ово место сусрета на шљунчаном тлу, стигла је нова генерација људи, који су тражили свој нови идентитет.
А све је кренуло, државом потпомогнуте установе за техничко и будуће оспособљавање пристиглих емиграната, који су добили бесплатну двогодишњу шансу да се описмене и подуче нормама закона у земљи, коју ће звати својом новом домовином. Те 1998. године док је буктао грађански и међународни рат у Еритреји, Етиопији, Авганистану и Судану, са тих простора стигло је много одуваних ветровима рата. Наш крвави сукоб, Богу хвала, престао је али су реке несрећника и даље рачвале на све четири стране света. “ Где ћу сад моја ружо..“ вукле су се замном као праменови магле речи песме Џеја Рамадановског. И док смо властите ране од преживљеног зашивали енглеским
алфабетом, наше су домовине издисале у самртном ропцу. Древна писма Ге’ ез, Тигриња, Дари и Пашту, Фарси, на којем су одрастали Zalmay, Jeshy, Desta, Wokner, Sherzad, Alex млели су се са српско хрватским у мешалици званој енглески.
“ Како се на енглеском каже Мерино овца, ја то једино памтим из школе“ забављао нас је шерет из Живиница, док је Авганистанац Zalmay, како су га прозвали упорно одбијао да води конверзацију у пару са непознатом женом, без дозволе и присуства њеног мужа. Дан за даном смекшавале су се фрустрације, па је и Wokner из Етиопије прекрштен у Радишу. “ Брзо се примио на босанске форе“ коментарисао је зеничанин Радишу. Иако су се предавачи трудили својски, навикнути, ваљда, на међународно шаренило фолклора, који је месецима цветао а онда лагано венуо, како је живот у туђини диктирао, број студената неумитно је опадао. Најупорнији су били они ,којима је то било прво описмењаванје у животу, они који су већ владали основама енглеског било је досадно, па су наставу користили као релаксацију, а најраније су школске клупе напуштали они који су се уздали у мишиће и везе земљака, са исприком “ нек’ и преводиоци нешто зараде“.
Након наставе, у поподневним сатима, тако су спонтано кренула окупљања земљака у најближем парку. Није се вежбао енглески нити преписивао домаћи задатак, већ би се ту нашло покоје пиво, догегала би се и нечија матер са штрудлом у цекеру. Сви смо навијали ѕа Владицу и Мирослава, који су први пута провозали бицикл самостално, били виле зубице петогодишњацима, којима су испадали млечни зуби, клели Амере кад су нас бомбардовали, причали о виноградима Далматинске загоре, смоговитим , црвеним зеничким сванућима, возу Мађару, Црвеној јабуци и Индексима.
Црвена аустралска земља халапљиво је гутала наше успомене, верујући да ће омладити наше искидано корење ситном кишом, плаветнилом широког, високог неба и сунцем које се похотно даривало свима.
Године, које су долазиле односиле су нас лагано на различите животне путеве, који су се укрштали и разилазили. Научили смо да морамо рећи “Sorry“ отетим генерацијама аустралских староседелаца, а лук ни јели ни мирисали. А оно очекивано извињење за растурено, опустошено и исплакано на нашој земљи никада није стигло. Шта нас је све сналазило кроз историју не би зацелило ни милион тих речи.
Прошетах, недавно, с унуком до парка Yeronga. Пршти суво еукалиптусово лишће под његовим кратким корацима. Парк празан и ћутљив.Тек понеко дете на љуљашци бледо осматра шуму и слуша тишину, док му отац сурфа по телефону на оближњој клупи. Тражим, загледам, нигде изникао бар један нови цвет далеких светова. Црвена земља сувише посна да омлади истргнуто корење. Опет попуштају шавови покрпљени енглеским алфабетом. Грабим унука, стишћем га у загрљај да покријем напукли шав из којег вири мрсна црница завичаја.
Фото: Википедиа
