Горка кафа (прича)

-Еј Босно, од работу ли, дођи на једну кафу. Ево, и ја си заврших работу, па, рекох, да се малка одморим – дозива ме Босанка из дворишта. Помислих, до сада сам увек налазила неки изговор да журим кући, па одлучих да скренем и попијем кафу. Чула сам да се много обрадовала што је неко из њених крајева стигао у село, па макар био и избеглица.

-Добар ти дан Босно, рекох, грлећи је крупну, док су јој из разбарушене, кратке косе вириле осушене травке. Мирисала је на здрав зној и мокру земљу.

Над верандом се љуљају нежне пузавице плавих, цветних звончића. Ветрић се поиграва с њима, свиркајући само њему чујну хармонију.

-Чули, бре, Босно да код комшију Тиосава липсаше спрасна крмача, ономад, кад си на моју Марину прослављасмо Младенци – у пола гласа говори Босанка док спушта две шољице кафе.

Да јој искрено кажем да ме Тиосавова спрасна крмача ко’ шустера Банту племе занима, уз све моје проблеме, не би било лепо, па климнух главом палећи цигарету. – Него, како је Марина, много је лепа Босно, на тебе повукла снагу а на оца косу и очи ко’ угљевље.

-Море, како се Тиосаву од живот ратосиља крмача, моја Марина после два месеца оста’  трудна, говори Босна погледајући у мене, као да ми саопштава тајну формулу најновијег светског открића. Сада већ почињем да размишљам где би нас овај разговор, уз кафу, могао одвести, успут јој честитајући на новостима за Марину.

– Ето радости у твоју кућу Боске, рекох.

– Не знајеш, мори, голему си муку видох, док ми Марина не понесе дете – шапуће Босна, отирући зној са чела. Сад ћу ти рећи, шта све не урадих за дететову срећу. Многе је батине дете ми попило од оног свог човека, зета ми, док не затрудне. Ископне ми дете, па си од муку отидох до Бујановац код неку жену, за коју беше још пре чула да прави записи. Мука ме, бре, натерала. Дођох у то село, распитах се за врачарицу. Изненадих се, кад видох, постарији човек.

Док га је описивала, у сећање ми се врати прича моје познанице, коју свекрва, након узалудног надања, да ће постати мајка одведе неком видару у околини Мостара. Беше то касних шездесетих, прошлог века. Вели, куражила је свекрва да уђе код тог човека у собу да јој направи запис. Кад’ оно, поче он њу да пипка, ко’ мери јој обим карлице, па навалио на њу. Једва се ишчупала од њега, па на свекрву и дрвље и камење. А она, чудила се, што се понела ко’ дивљакуша. Није родила никад, али каже, не својом грешком, доктори јој рекли. Свекрва, ваљда знала, па хтела да спаси брак свом голубу.

А шта Босанка донесе из Бујановца. Упутство, вели, а кад’ га чух загрцну ме кафа. Рекао јој човек да јој је на кћерку бачен урок, још док је дететом била.

Отишла је Босна, једне ноћи младог месеца на сеоско гробље. Двоумила се, прича ми, да ли на њихово сеоско или друго, најближе у суседном селу, вели, да се не огреши о познате јој, што одоше Богу на исповест. Миланче јој “чувао“ страх на гробљанској капији окуражен позамашном дозом препеченице, док се она ломатала, по мрклом мраку до прве свеже хумке. Тајну обреда не повери ми, заветовала се, вели, али рече, да јој Марина у незнању преспава ноћ са записом у јастуку. Вели, грех на себе прими, мајка је, само дете да јој срећу види. А ја мислим, што у цркву не оде. Као да ми чита мисли, па рече, беше она и у цркву, палила свеће свецима, ал’ не бива. И чекала је чудо да се деси. Зна она да то није мило Богу, да се његовом вољом и благословом не игра. Разболе се од силног страха. Ноћима је тресла грозница, а дању се све чешће освртала као да је хиљаде шумова и мрмљања прате.

• Боже, грех си учиних, молила се у себи. А онда, једног раног јутра, из куће првог комшије чуше се јауци и кукњава. – Лееллеее…Тисо, липсала крмача.
• Тако ми уреди онај старац, вели, у чију кућу липше спрасно или стеоно, скотно кучиште може да буде, тај ти направи урок – шапуће Босна, а усна јој затегла ко’ струна. Примиче шољицу кафе уснама а рука јој дрхти, као да је нечастиви тресе.

Погледах у пузавице и плаве звончиће, умирио се и ветрић. Све ћути око нас. Догорела ми цигарета међу прстима, ни не осетих када. Срси ми струје кичмом, радо би да се померим, па рекох промуклим гласом – Ја бих да идем Босно. Изнесоше ме ноге до пута. Предамном вијуга сеоски друм оивичен тек озелењелим шипражјем, на пољима дише, тек узорана земља, жељна семена да је оплоди.

Те ноћи, остадох будна дуже и записах на комадићу папира, људи троше цели живот заробљени у границама својих размишљања и никада не прелазе линију постављених граница, формираних мисли, личног осећаја о себи, која су створена прошлим догађајима у њиховом животу. Али у сваком бићу егзистира дубља спознаја, што је, уствари оно ко смо. Искорак у ту другу димензију ослобађа или спута заувек као виђење света који нас одређује, када смо заробљени у свакодневници немоћи.

фото: илустрација/Јесењин