Повратак (прича)

          Ево, скоро ће Васкрс. Радујем се као мало дете. Биће више сунца, радости. Само што деца нису близу. Али, добро је, чини ми се, прегурала сам оно најтеже. Још ми у мислима плови онај новембар, новембар повратка.

             Месец је новембар у малом граду. Пет сати је поподне а вани мркли мрак. Хладно и суморно време, овде, под босанским небом. Дане седи у предсобљу и покушава склопити усисивач, који је расклопио да би испразнио врећицу. Спавала сам , скоро цели дан. Уштапило ме у врату, била сам јуче код фризера. Ја сметнула с ума да овде “уби“ промаја. Још не могу да се навикнем на мањак кисеоника и ширине, којих је у Аустралији било на претек.

            Лепо смо наместили стан. Топло је, топлана не штеди, разгаћени по кући базамо. Храна, дефинитивно, нема исти укус, кувам по стандардној процедури, али јела ни близу укусу, која су имала тамо.

            Само мирис воштанице исти.

            А путовање, не питај. Сећам се да је небо над Бризбеном урлало, отворило се нереално те ноћи пре полетања. Кишило је над океаном док сам стискала образе и усне да не ридам наглас због Алекса и Оливере, савијена у пози фетуса на два седишта авиона. Из очију је отицао бол, не сузе, чемер горки и бол порођајна. На дванаест хиљада метара изнад земље била сам ближе Богу и плакала сам све протекле године, од дана када сам изашла из мајке и први удисај  овоземаљски. И прве кораке, који су пустили корење под зерделијама и срце, које су научили да умоболно воли. Напукла је аура постојања те ноћи, сва бол је исцурила у смрдљиво седиште авиона у безвремену над океаном.

               А онда Лондон. Два велика осмеха на аеродрому. Све би, можда и кренуло на боље да исти дан не стиже вест да је Данету умрла мајка. Како после свега над отворену раку, Бог да ми опрости, рекох Данету, ти иди ако можеш, ја ако пођем нестаћу. Не одосмо на сахрану, а тешко да би и стигли на време…нека нам опрости мати. Остадосмо са децом.

           Лондон је неуредан град, место најчуднијих лица и архитектуре. Из свих ћошкова за  вратом  ти  дахће влага. Не знам зашто људи хрле у њега.  Хладан, линијски, можда због новембарсаких киша, али има својих изазова. У метроу осећала сам се као да сам у бескрајним ходницима, које су ископали пацови. А у Националном музеју ми је пала на памет реплика једног индијског комичара “шта је овде њихово..“

Нисам могла спавати, ваљда због временске разлике а и апартман у којем су деца становала имао је собе са кровним прозорима, дневни боравак као да смо седили у  излогу. Рале је испричао кроз смех да је апартман преуређена агенција за некретнине. Устајала сам у пола пет ујутро, кувала кафу и у пиџами, огрнута јакном излазила пред улазна врата апартмана којег је од тротоара делио само један степеник. На западу се не пуши у стану, а и на властитом балкону је рискантно попушити пљугу ако имаш незгодног комшију. Казна ти не гине. С десне стране зева комшијска кеса за смеће. Из ње вире тангице и кутија од поједене пице. Пијем кафу наслоњена на довратак и онда почнем да се смејем као блесава на тек порођену мисао. Подсећам на проститутку што раном зором вреба клијентелу. А људи пролазе, свако својим послом, журе рано, негде у магловито лондонско свануће.

            Мало ми се разбистрило у Салцбургу, после пар дана. Али комади мог тела и ума још су расклопљени и аура лагано зацељује. Деца нас воде у ресторан стар осамсто година, кажу. Неке катакомбе, а ја дихољим и вапим за ваздухом и држим Данетову руку на мосту катанаца, на којем се туристи заклињу на вечну љубав. Само да пређемо на другу страну реке док се мост скупа са нама није стровалио у реку испод нас са свим тим катанцима и заклетвама. Ма знам, мој дугогодишњи пријатељ “ паника“, ме прати у стопу. Вечерасмо, и могу се похвалити да масно платисмо два стејка и шаку зелењаве уз два прста вина из чаше, у коју је могло комотно стати довољно воде да се окупаш. Старине коштају, ајд’ здраво Моцарте.

              Коначно градић са почетка приче. Лутамо продавницама, ту се осећања не разликују. Базаш до лагане вртоглавице, која те почне винтати од светала и грејања, па налетш на шишарку, косили, солеу, али и на светске брендове, који кипе из кинескинх излога и приватних бутика. Из папуча ускачемо у чизме. И ту ми удари по муци. Или су моја стопала искочила из ЈУС-а или је он искочио из производног калупа. Питају нас после пар дана већ, да ли смо “изгањали“ папире. Ја своја три “гањала“ по највећем временском кијамету, отпао ми ђон од нове чизме. Ипак, један куриозитет не могу изоставити, сазнадох да немам отиске прстију на палчевима и кажипрсту док сам “вадила“ личну карту. Додуше то је једна од цена капитализма.

            Тако је протекло путовање  од зоне комфора зидане годинама преко океана до ове, којој су темељи зарасли успавани далеке ‘ 92. Нисмо у годинама за зезање. Још се, понекада, тешим , ма ово је само дужи годишњи одмор. Није ствар у месту где си, већ када кроз мисли севне она, прешла си шездесету. Не иде на горе, већ на доле. Љубоморно чувам ово мало мене, као најдрагоценији драгуљ. Ујутро, након буђења редовна прозивка, жива си а путовања, биће их још. Алекса и Оливера питају, када ћете назад, Лондон се спрема за венчање у Мексику, јуна ове године.

                        Христос Васкрсе!