Пролеће (прича)
Пролећно јутарње сунце доносило је са собом свечарски дух, којим је дисала цела варош. Млади пупољци платана умивали су се благошћу те светлости. Горде чуваре мале насеобине пролеће је великодушно даривало еполетама нових пупољака. Кроз проређене дивовске крошње указивали су се јесењи градитељски подухвати врана у којима се рађао нови живот. Голуждрави вранићи извиривали су мокрих главица ишчекујући родитељске кљунове са оброком. Тек покоји сасушени плод платана распршио би се попут маслачка одуван снажним и ужурбаним лепетом птичијих крила, које су журиле да нахране младунце.
Јутарњим протезањем платани су са лакоћом одбацивали сасушену кору као остатке преспаване зиме, излажући тек новорођена тела благом сунчевом сјају да их угреје.
Пролеће се спуштало низ висока стабла, као мађионичар, просипајући своју чаролију, из нарамка спремљених пролећних дарова на варош, која се будила.
Потоци са околних брда будили су се напојени отопинама снега, сносећи са усеклина све људске немаре у реку, која је протицала кроз варош. Како јој је бубрила и надолазила утроба, као да се застидела нове одеће, коју су потоци набацивали на њу, до скора успавану, мирну и тиху, огрнуту белом, снежном обалском плахтом. Разголичена, нагрђеног тела, река је разгоропађена властитом немоћи да задржи на и у себи сво то изненадно,надолазеће, годишње чишћење утробе брдовите Босне запењена и муљевита јурила као обзорју утока.
С пролећа тако, док природа одрађује своје, бивајући и чудљива и нежна, пркосна и прпошна, пробуде се и у људима свакојаке мисли и нагони, па они млађи, пробуђених хормона “ трепћу ко’ сојка на југовини“, како је моја баба описивала пролеће. А старији, чија сећања сежу мало подаље, не могу се отети погледу на подивљалу реку и године, које памте, како се река знала светити за људске немаре.
Такве, једне године, далеких шездесетих, док сам газила дане најранијег детињства, памтим као кроз маглу немио догађај, везан за једног коња.
Одувек сам се плашила воде, а од тог догађаја и коња.
Имала сам око четири године и становали смо у адаптираној, старој станичној згради са шест станова, у приземљу. Тридесетак метара од наших улазних врата, налазило се велико стовариште угља, којег су куповали становници вароши.
Једног пролећног дана неко је свана дозивао мог оца. Као знатижељно дете потрчала сам испред мајке, чије су руке биле умазане тестом, да отворим врата. Потезајући кваку према себи и све више, широм отварајући врата предамном је израњала све већа и већа коњска глава. Избезумљено сам стајала тик уз њушку, исто тако, изненађене животиње, која се силом повученог повоца привезаног за вањски део браве, неплански нашла закорачена у предсобље стана.
Ту се сећање завршава. Мати ми је после причала, када сам мало поодрасла, да сам се тог дана, од страха угасила као свећа на промаји, пред необичним призором. Ноћима су отац и мајка бдели над мојим морама, које су росиле чело и прекидале здрави, дечији сан.
Набујали, одводни канали око старе, станичне зграде потопили су, те пролећне, плавне године и стовариште угља, а пошто се трговина морала обављати, сналажљиви купац једино, суво место за свог ата, нашао је уз улазна врата нашег стана.
Фото: Свијет коња
