Из мајчиног споменара (прича)
Лела је била најстарија сестра моје мајке. Лијепа, стасита кћи познатог жепачког столара Фране, вјештих руку, густе косе и крупних плавих очију.
Седам година вољела је Радмила, касних четрдесетих прошлог вијека.
Сретали су се, обично недјељом, око поднева млади, срећни, обоје испуњени богослужењем у раној јутарњој шетњи до цркве. Радмило, под руком са мајком у Православном храму, Лела у католичкој цркви “Светог Анте“. Лагани повјетарац из Радмилове косе опијао би Лелу мирисом тамјана, а око Радмила, свијао би се мирис бијелих љиљана са Лелине уштиркане крагне. Седам година, сваке недјеље, анђелчићи са оба црквена звоника, с усхићењем су одапињали крхке аморове стрелице на Лелу и Радмила водећи их све ближе свадбеном завјету.
Све би се, можда, лијепо и завршило, да Радмило, иначе свршени геометар са лијепом општинском перспективом не поче затезати са Лелиним миразом. Затражио, прво сасвим скромно, ормар, па шиваћу машину с пуном дјевојачком спремом. Убрзо се Радмилови захтјеви проширише на комплетну спаваћу собу. Повео се мишљу, то ће познатом столару Франи очас посла бити да би своју најстарију кћер удомио. Поче и Франо затезати како на тржишту нема материјала каквог је Радмило тражио, нека се обави свадба, а соба ће бити, даде Франо дужно обећање.
И крену тако, од Радмила до Леле, од Леле до оца, па опет од њега до Радмила, ишло данима. Лела све више ноћи проводила опхрвана несаницом умјесто рукама милована, зором сузама умивана.
И, докле би и то, сијет да се пита, да у варошицу не стиже нови хоџа. Просу се вијест сокацима као прољећни пљусак, веле хоџа много учен човјек, сиједе браде и косе.Чека намјештај у оближњој џамији а међувријеме користи за скидање чини, исписивање љубавних записа, скидање урока и још којечега. Похрлило му и старо и младо, гурају се на старим, дрвеним басамацима без гелендера, псују и моле једни друге за прекоред до хоџине мансарде. Шире приче свакојаке, за безнадежне оне надежне а за варалице и кицоше бијаше то тек који доживљај више за испредање по варошким кафанама.
Једне, у низу непроспаваних ноћи одлучи Лела. Провиривала је данима кроз фиранге своје дјевојачке собе када се свјетина рашчисти и ужурбани до хоџине мансарде разреде. Замарами своју бујну косу и лице, па потрча до мансарде стискајући у руци завежљај са шаком шећера. Нигдје никог, сумрак полијеже, Лелине груди под блузом подрхтавају од узбуђења. Покуца једном.Тишина. Покуца опет и чу јетак глас. Уђи. Уђе Лела у мален, свјеже окречен собичак.Спаде марама на Лелина уздрхтала рамена а преко пута ње на краткој сећији савијених ногу сједи старац. Обасјао га посљедњи сунчев зрак кроз омален прозорчић, па му брадица танка и ријетка изгледала као паперје. Изнад њега дрвена полица са неколико дебелих књига искрзаних корица. Дубоке, плаве очи укопаше Лелу на прагу. Да ли је затворила врата за собом тога се она не сјећа. Као у сну види старца како једном руком не гледајући ни поврх ни иза себе узима једну од средњих књига, црних корица, насумице отврајући страницу.
“Знам што си дошла“ рече старац промукло.
“Твоје име починје словом А“. Аурелија, помисли Лела.
“Волиш, пуно волиш по имену Р“, рече опет не гледајући у Лелу. “Нећеш се ти дијете никад’ удати за твог момка“, погледавши блиједу Лелу.
“Твоја срећа и није нека, окушаћеш је још два пута. Иди сад’.
Плакала је данима. Радмило чуо да је ишла. Мати клела…ако је до хоџе…и излазила би из собе мрмљајући себи у браду само њој знане…
Радмило долазио још неколико седмица не одустајући од спаваће собе. А столарског материјала понестајало све више, као пред рат.
Лелу, убрзо одвела сестра у Горажде, да ради као кројачица. Дјевојачка спрема остала у дому столара Фране да је мати Ружица оплакује ноћу.
А Радмило, убрзо сахранио мајку и довео једну једру, румену, пуну мираза, богату месареву кћер.
