ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ

Мај,2005.
Свануло мајско јутро. Небо распукло над мачванском равницом са сунцем окаченим као брош на прсима гиздавуше, прозирно као кристал. Протезало се широким плаветнилом над градом, који се будио. Мати га не види, лежи у соби, над главом јој гори свећа. Доћи ће ускоро по њу. Андрија је већ спреман, чека ме код улазних врата да кренемо по папире који ће озваничити њену смрт.
И ту нам треба веза – вели Андрија.
Каква веза – питам збуњено.
Шта мислиш, ако будемо ишли по реду и закону остаће покојна Миља још читаву седмицу у Шапцу – објашњава Андра.
Шалтер по шалтер и стигосмо до комуналног предузећа града. По приземној згради, која је личила на све друге, где год би их човек потражио широм бивше државе, могао се оценити текући општински буџет, на чији кров, након бомбардовања није слетило ни Д од динара.
Ту нас дочека и љубазно поздрави службеник пожутелог, испијеног лица, обрадован што ће нечија смрт упумпати који динар у опустелу комуналну касу.
Моје саучешће – изјави лик спреман да нам здушно препоручи сав асортиман за упокојене. Замолих Андру да те формалности обави за обоје јер ми се гадно припушило, па пожурих напоље.
Можете на возни парк, госпођо – довикну испијени пипајући поређане сандуке из којих кипе сомотне жабице белих и каки сандучних покрова. Глас му утече у жабице а безехо празних сандука наче ми и последњу затегнуту струну нерава.
Изађох на стојећи дан, припалих цигарету па шарнух погледом преко возног парка. Нигде ништа. Између бетонских плоча изђикљао коров. Мало подаље угледах грдосију од човека како гланца мртвачка кола. Приђох му смотрено и рекох – господин службеник ми је рекао да погледам ваш возни парк. Високи упре два плаветна језера у мене, руком овлаш махну преко разбарушеног гнезда од косе па обема рукама лупну по крову аута. Само што не запева – тара та та. И сада мислим да се у последњем тренутку предомислио гледајући у моју забезекнуту фацу, која је пребројавала захрђале закрпе и рупице по скаламерији која је само подсећала на возило за упокојене.
Да ли је ово једино што имате у асортиману – упитах блесаво.
То је, за сада, све што имамо.Сва су нам возила приватизована, распродали смо их да би опстали, али овај нисам дао. Некако сам се везао за њега. Приватници ће вас одерати, ако журите ми смо повољни.
У том изађе Андра, учини ми се олакшан повољном куповином венаца и сандука. Чиста храстовина, дуго ће трајати – збори, док ваљам мисао, као да ће јој требати за мираз на на оном свету.
И кренусмо за Босну. Мати без пртљага а мој кофер иза њеног узглавља с тек неколико крпица које сам на брзину спаковала у Аустралији. Добро је ишло до прве узбрдице, када зачух лупу позади.
Не паничите госпођо, то се сандук помера, клизи. Престрављена помислих уз већ створену слику, испаде сандук на сред пута. У бунилу неиспаваности указа ми се насмејано лице мајке, старог шерета, биће ово незаборавно путовање. Као оног дана када смо на путу за море оставили млађег брата на сарајевској железничкој станици. Срећом, татине колеге железничари спаковали су га у први следећи воз а ми га чекали узневерени на станици у Коњицу.
Убила бих га од батина, али већ ме прошла хуја, светића му његовог, чујем мајку како виче, док га грли.
Ћутимо. Скаламерија јаше километре, ево је граница. Цариник нам прегледа документа и вирка у унутрашњост кола.
Кога возите – упита. Мртву мајку – излети ми ко из топа.
Имате ли папире – упита. Моја грдосија пребире по торбици и вади смртни лист.
Ово није довољно, где су вам званични папири…не слушам више, само чујем Београд,…не може овако. После краћег објашњавања, гледајући у мене склупчану на седишту рече – пролазите, али не верујем да ће вас они тамо пустити.
Настављамо, не питам шта нам фали. Већ ми нека магла полегла по свести. Граница према Босни. Подне, жеже младо мајско сунце а пред нама два контејнера на бетонској писти и онизак, набилдован, затегнут службеник царине. Спремљена документа моја мало мање куражна грдосија и оде с њим до контејнера. Пуши ми се али не смем изаћи.
Држи се стара, само да уђемо у Босну, који сат још па си код куће, вртим у мислима. Враћају се убрзо, цариник дрекну, ти излази, пртљаг напоље, сандук на преглед. Излазећи помислих, сада мати доказуј идентитет. Вирну унутра, вели, ђе ти је пртљаг. Нешто ме потера да се прекрстим, пре него што почех газити око сандука, али се савладах, па као пијана добауљах до кофера. Једва га извукох од венаца. Отворих га на оној ледини а сунце жеже ли жеже. Преврну рукама гаће и црнину. Немате папире за покојницу, од чега је умрла, можда је нека зараза. Морате назад за Србију.
Не могу, не могу назад, чујем себе како молим, а сунце ми обојило свест у жуто, па лелуја писта, небо и контејнери. Мрак. Осетим воду у коси, мокра ми мајица. Опет дан, сунце, писта а тело ми лагано као перо. Смештају ме у ауто и чујем глас, вози, имате среће да ми шеф није ту.
Ветар ме шамара кроз отворен прозор и лагана грозница пење ми се уз кичму. Дрхтим и покушавам саставити реченицу – извините, мало ми се слошило. Гледам у возача, ознојена му наусница, липти испод косе на слепочницама. Чини ми се није исти човек.
Добро је госпођо, мале непријатности се дешавају. Немамо још пуно до Добоја. Добро би нам дошло мало музике, али није прилика. Није ни нама лак посао, не смијемо слушати музику док возимо – утањио му глас.
После тога заћутасмо. Скренусмо негде са главног пута, мислим брзо ће Бијељина…Брчко. А њих нигде. Кренуше нека села, засеоци, макадам, непознат ми терен. Мислим, скраћујемо пут, па човек вози неким њему познатим обилазницама. Лепа природа, истина, питорескна села и потоци. Не одолех, па упитах, ви то мало да скратимо пут. Ма нисам сигуран, дуго нисам возио у Босну. Сунце се већ добрано укосило на западу а ми још неком недођијом лутамо заустависмо се у неком гају одакле се чула нека вика. Изађосмо и ја грозничаво зажвалих цигарету, док мој авантуриста оде према некој склепаној дрвењари са огромном таблом “Салих аутомеханичар“. Група Рома расправља и галами а када су чули да смо залутали сручише со ко летњи пљусак на мене вичући у глас, немој да сте тужни госпођо, ми ће вас водимо до Тузле. Само нас пратите. Тек тада приметих повећи комби у који се потрпа њих десетак, поотвараше прозоре и уз вику и махање кренусмо за њима. Насмејана лица, разбарушене локне и руке које машу. Која надреала, помислих, где си Куста, ево ме у твом филму.
Добојска болница. Морам ту оставити мајку до сутра. Мрак увелико пао, захвалих се грдосији који попут ластиног пера нестаде из видокруга. Жури назад, вели.
Љубазан медицинар одведе ме до мртвачнице саопштавајући лежерно, да ће ми мајку ставити у фрижидер. Одзвања ми у глави, као у празној хали, ффрриижжиддеерр… Лицне у глави прегоревају, опет мрак, али није онај са царине. Пала ноћ, возе ме кући. Улазим у купатило, на веш машини мамин џемпер. Грабим га и грчевито стискам на груди и миришем. Још мирише на њу.