ОЖ(Л)ИЧИЦА

Имам камен у жучи, пијесак у бубрегу и воду у кољену.
Преостаје ми да извадим грађевинску дозволу па да започнем с неком радњом или да бар нађем какву погодну локацију за складиштење грађевинског материјала.
У наведено ми се не уклапа хернија на једњаку и чир на дванаестопалачном па то и не помињем.
Биће да је то ожичица како је бирвактиле говорила моја баба Анђа.
Том чудном и мени непознатом ријечју коју сам чуо једном и са уметнутим гласом Л, као ожличица, она је објашњавала све болести од предјела слабина до плућа. Није било важно на којој страни стомака се неко пожалио на бол, нити на који га начин то мучи, баба је одлучно и истог тренутка успостављала дијагнозу. „Ожичица“.
Из њене штуре интерпретације нисам могао да докучим да ли се ради о органу или појави, озбиљној или безазленој ствари, зарази или нечем пролазном и једино сам био посве сигуран да се ожичица не односи на заушњаке и падавицу.
Размишљајући годинама о бабиним рентгенским и чврстим убјеђењима да је у праву, најближи сам закључку да се иза те необичне одреднице коју нисам пронашао у рјечнику медицинских израза, ни на латинском, ни на српском, крила нека њој однекуд позната ознака за желудац. Додуше, још нисам открио како је исти могао да буде и на лијевој и на десној страни, на препонама и скоро до грла или гуше, али биће да се у онај вакат та ствар помјерала због чега су и намјештали оне струне кад би недефинисана пошаст кога задесила.
Ја се, колико знам, нисам био струнио, али сам недавно морао на преглед код специјалисте за ожичице.
С временом постајем неповјерљив па сам посигурно махинално замахао главом кад сам сјео преко пута женске особе од неких тридесет година, благих очију, заводљива осмјеха и Боже ми опрости, таквих облина да је баш никако нисам могао замислити у бијелом мантилу са закаченом докторском плочицом на којој је њено име и презиме више звучало некако њемачки него неко већ познато са аустралијског континента.
„Како сте данас“, питала ме је особа коју бих прије тридесет и више година искрено замолио да се одрекне Хипократа и положи неку другу заклетву са мном у присуству свједока и и пред матичарем, приде.
„Добро. Мислим, уобичајено добро“, кажем добрано сасушеним уснама.
„Налази вам нису најбољи“, рече дама у чијим рукама су се налазили бројни снимци моје утробе за које ме је чисто срамота да причам са које стране и на који начин су прављени. О припремама за исте да не говорим.
„Свашта су мени већ налазили, а ја сам, као што видите још жив“, кажем.
Одувијек сам мрзио кад би ми неко потанко препричавао какав догађај почевши са: „Добар дан – добар дан“, па се трудим да будем што концизнији иако ми то понекад не успијева. Запамтио сам шта сам запамтио, посебно редослијед потенцијалних добрих ствари за моје нарушено здравље.
Кафу, коју пијем у солидним количинама и то обавезно нашу, дозвољава ми једном, ујутро, требао би да избацим маснију и јачу храну, (ваљда зачињену), црвено месо се подразумијева,(чак и суво), саламе и сланине ни случајно,(нисам ни покушавао да је питам шта је с чварцима), с цигаретама да престанем колико је сутра,( убијеђен сам да она има број мобилног телефона моје жене), три дана у седмици не смијем попити ни једно алкохолно пиће, (јок, ето, ти ћеш ми забранит), а да никако не конзумирам бонбоне типа пеперминта,(како да онда скинем задах цигара и алкохола, сестро драга).
„Могу ли нешто озбиљно да Вас питам“?
„Наравно. Изволите“.
„Како сам без свих тих забрана успијевао да опстанем до сада“?
„До сада сте некако успијавали, али ако наставите истим темпом , без сумње ћете смањити број година претпостаљеног живота. Можда рапидно смањити“.
Е, моја цуро, нисам ја претпостваљао ни да ћу до ове тачке догурати. Шта мислиш на шта су личиле студентске мензе чије смо бонове без размишљала мијењали за флашу сарајевског пива? Ваљда смо их избјегавали јер су нам нудили „јаку“ храну. Имаш ли појма кад су дјечаци тамо код нас почињали да купују цигарете и да ли их је неко код трафике питао колико имају година? Имаш ли малчице времена вишка да ти испричам какав смо „уредан живот“ водили у доба кад није било довољно ни тих ултразвучних направа да нам прегледају сабласно празне стомаке и прерано нагрижене живце?
Ми смо још сретни што мислимо да смо рат преживјели, а свакодневно се увјеравамо да нисмо. Јесмо, овако физички, али би ти морала да уз сваки детаљнији преглед нас отамо позовеш још неког колегу специјалисту. Није све у ожичици, паметна моја.
Наравно да јој то нисам рекао, а и да јесам, она то опет не би разумјела.
За њу је логичније и важније:“Уби ме јака промаја“,(мада не признају да промаја постоји), него „Уби ме прејака реч“.
Написала ми је прегршт рецепата,(хвала јој) и поносно нагласила да ме је ставила на листу чекања за операцију.
Одувијек сам на неким листама, што не бих био и на тој, а ако сам добро схватио, оне таблете ћу морати да пијем у она три дана седмично кад не смијем да пробам алкохол. То онда значи да у та три дана не могу ни да пишем јер како да уопште омрчим хартију ако ми чаша није на дохват руке, а о пепељари да и не причам.
Не рече ми докторица смијем ли у овим годинама да се жени примичем, али сам довољно промућуран да и сам изведем закључак. Ако се будем придржавао свега што је тражила неће ми свакако падати на памет да се јуначим, нити ћу имати снаге и воље за такве подухвате. Па чак ни да ми она дође у необавезну визиту.
Да је баба Анђа жива, (никад се нисам распитивао од чега је умрла), лако би то ријешили. Ожичица се просто рјешава.
Гледао сам тај ритуал једном кад су мог комшију Василија повалили на под, а онда га опкорачила баба Грозда са наопако окренутом великом винском чашом и набадала га уздуж и попријеко трбуха. Ваљда и тај глагол „струнити“ потиче од струна које су попустиле као на виолини па их ваља намјестити.
Но, ипак је прошло много времена од тих метода лијечења па не могу ни да замислим ону згодну докторку да ме на поду неке операционе сале опкорачи у предјелу мог доњег трапа и винском чашом вида моје јуначке ране које су дошле као посљедица неуредног живота. Слика, додуше, није лоша, али нека остане само на слици.
Још увијек не налазим уску везу тог пијеска и камења које су у мени открили и пронашли с потребом да одбацим цигарете, да не пијем, да не једем и да се потрудим да дишем на шкрге.
Мом другу, Пеји, су рекли да ће, ако настави живјети како живи, умјесто претпостављених 90, живјети 75 година. „Договорено“, рекао Пеја и изашао из докторске оридинације.
Почесто се сјетим комшије Милорада који је питао од чега је умро његов вршњак Радомир, а она иста баба Грозда што му је намјештала струну одговорила: „Не знам, богами, ни од чега је живио“.
Пишем ово уз трећу чашу доброг црног вина, а пепељара је готово напуњена. Не светим се докторици, али ми некако драго што још све функционише како сам навикао.
А оно што ме мучи с десне стране, знам шта је и без њене помоћи.
Давно ми рекла баба Анђа. Ожичица.