СУЗЕ  БОЈЕ  РАЗЛИЧКА

Један коврџави прамен косе клонуо јој је на орошеном челу опијен бисерним капљицама зноја. Девојка је спавала или се, бар тако чинило. Модро бела месечева боја образа као да је говорила нешто друго. Сан на граници јаве и оноземаљског. Модра, бледа аветињска боја крила је, нешто попут борбе између неописивог страха, бола и анђеоске невиности. Једино је густа, смеђа плетеница мирно почивала на јастуку наслоњена на нежно, кошчато раме, које је извиривало из болничке спаваћице.

Није се померила ни када су јој прозирне, беле руке положили тик уз тело, навлачили бели чаршав и притезали крхко тело платненим каишем преко груди. То, неприпадајуће клик, одјекнуло је два пута кратко попут опомене занемелим пацијенткињама у соби.

Без коментара, питања и галаме, обрецну се  ознојени болничар, који је уснулу девојчицу сместио у кревет са покретних болничких колица излазећи уназад кроз врата собе.

Осам жена у тренутку тишине, који је трајао као вечност гледало је успавану нити дете, нити жену. И пре него што се свака од нас вратила властитим мислима још једном погледах то анђеоско лице и видех кап, која је бубрила у углу ока. И пре него што изустих нешто, суза се скотрља преко слепочнице и нестаде у ознојеној коси иза ушне шкољке.

Она плаче, помислих, а не рекох.

Брзо је вест о придошлици стигла и до нас. Звала се Анђелка, имала је четрнаест година и била је глухонема од рођења, пето дете убоге породице негде из западно’босанског села. Нашли су је, једног сумрака у јарку поред пута недалеко од њеног села.

Родитељи су крили догађај, неко чуо, распредао, други клели, трећи за својим послом, док је Анђелка, као тек пробуђена из неког сна живела неколико месеци свакодневницу засеока.

Онда је осетила лептириће у стомаку, руке су јој све чешће почивале на трбуху а струк сукње постајао је све тешњи. Бледела је све више. Носили су је немири који су чудним дрхтајима путовали њеним телом, влажећи чело, бубрећи груди вртоглавицом од које би осећала несносну мучнину.

Нађоше је, једног предвечерја у оном истом јарку, склупчану, уплашену како мрви грумење земље у шакама.

У тишини поподнева, док се наранџаста светлост играла по зидовима болничке собе, Анђелка отвори очи. Лице јој преплави плаветнило различка. Девојчица искриви уста и иза болне гримасе зачу се нешто као јецај, мумлање. Пође руком  да дохвати лице. Јецај замре кад осети прикљештене руке, те верне пратиље њених никада не изговорених речи, шаке помоћнице гестова скривања осмеха, дотицања тела, земље, ветра и плетенице.

Плаветнило различка у крупним зеницама страх тренутка обоји у сивило и покрену слап из очију. Анђелка је плакала. Без гласа, без јецаја, плакала је плаветнилом боје различка. Такве сузе никада више нисам у животу видела. Плач немих. Крик тишине која помера свест.