Грех

Тог поподнева под старом липом у малом моравском селу Сува Морава срели су се стари знанци Момчило и Боривоје. Позва Боро Момчила у оближњу кафану, пред којом је седело неколико сеоских пензионера пијуцкајући лено поподневно пиво. Стиснуо Момчило паклицу цигарета у џепу и застао као укопан поред Боре. Стари друг види: пуца у Моми нешто, па не мрда. Борба у човеку, камен јечи. Одмаче се од Моме, коракну према улазу и, не окренувши се, ослушну тежак корак иза себе. Поскочи му срце, окрену се другу, ухвати га за надланицу, стегну га чврсто да му олакша сваки следећи корак.
Не говорећи, уђоше у задимљену кафану. На Мому и Бору окрену се неколико глава. На тренутак као да замре разговор. Момо дрхти као прут пред занемелим људима. Кренути назад или остати. У џепу, дланом влажним од зноја, стискао је своју паклицу цигарета, као пубертетлија ухваћен на делу. Гледа их и не дише. Чека, удариће гром, вриснуће Марија, под ноге ће му пасти Загорка, церека му се у лице зет Милан. Чује глас и као да му рече: „Иди, Момо, ниси ти крив, крив…ˮ
Одзвања му у ушима док корача према столу. Боро ћути, стрпљиво чека да се умири олуја у Моми, олуја коју је закључао у себи још пре шест година, једног јутра, у овој истој кафани. А знају сви да поштенијег није било надалеко и уз и низ Мораву, све док јој се не види крај.
Момина савест се жестоко опирала. Жив се сахранио у властити понор и мрак. Тако му суђенице записале. Туговао годинама, тешио се, од Бога је, ко зна зашто је баш њему требао Милан на оном свету. Мисли у ковитлацу, Боро ћути, а Моми баш требала само та једна умирујућа реч. Како се извући из страшне таме грешне савести. Свугде и увек, пре сна, пре буђења, у муљевитој Морави нестајале су неме сузе Момине. Зид горчине са унутрашње стране душе. И зидао се мрак, све већи, све тамнији и тежи.
Волео је друштво и чашицу, кажу, али увек с памећу. Никада пијанац није био, једну-две са људима. Па би запевао колико га грло носило. Тада би увек рекао: „Овако сам задњи пут певао када се моја Марија загледала у мене.ˮ
Одавно Момо не пева, не долази међу свет, отишла песма с Маријом и Миланом у гроб. А Момо у свој легао пре времена, кажу. Жив се сахранио у грех.
Из друге смене отишао Момо помало љут у кафану „Грехˮ . У џепу коверта с платом. Знао је колико може потрошити на друштво, а да остане и Марији и деци и малом Милошу када дође деди па му на образе положи оне мале баршунасте дланове. Тог поподнева Момо се посвађао са шефом. Промакло кроз канал нешто, а Момо блудио, као у бунилу тог јутра био. Ко зна шта му се по глави врзмало: дуг за дрва, братовљево досађивање око међе или пуста сећања на младу Марију. Лепа као некада, запловила боковима, беловрата попут лабудице. Није никада рекао шта му се збивало у мислима. Само, десило се, ето, прошло низ канал нешто, па шеф рече да ће му одбити од плате. Први пута за радног века његовог.
Оде у кафану „Грехˮ, певао је, кажу, ту ноћ, лепше и јаче него икада. До зоре лумповао, као да се с памећу раставио. Као да се вилама, злоћама у крило сместио, па се раскалашио и лумповао. И Марију је клео, она га занела млада, једра и једна у оца. Све се одједном распламсало те ноћи у Моми, па заборавио и очевину и датум рођења. Певао је, као никада пре…
А када први петлови најавише зору, када кроз прозоре у раскалашну атмосферу пијаних гостију улегну први данак, на вратима кафане појави се Милан. Блед и неиспаван. Позваше га да им се придружи. Пљуште капљице ракије по њему, око тела му се свијају влажне и знојаве пијавице од руку скорих виновника драме. Милан их отреса са себе и журно граби Момином столу. Он већ влажних усана полегао по мокром и изгужваном столњаку, па у оној првој јутарњој свежини, што је Милан донесе са својим широким раменима, поче да испарава сва гнусоба проведене пијане ноћи. Жмирка Момо, а под руку га хвата Милан и моли: „Ајмо кући, оче, Марија плаче. Вели ми: ‘Иди, Миле, синко, тражи га, можда га воз прегазио, никада ноћи ван куће није ноћ заноћио а да на послу није. Ко ће други, синко, ако нећеш ти. Ево, док стигнете, твоја ће ти Загорка и кафу скувати, па на посао. Само види где је’.ˮ Диже га, онако пијаног, Милан, шапућући: „Устани, оче.ˮ
Свестан да је без динара у џепу, да је иза њега једна срамотна ноћ, да га Марија неће клети, већ ће лагано сагоревати, да ће га на кућним вратима дочекати подозрива и испитивачка погледа преостала женска деца, док ће три куће ниже прсте кршити Загорка чекајући Милана и њега, да му се за милост моли, скрушено попут анђела, његов понос Милан, све одједном доби неочекивани обрт у њему. Вишак алкохола разбукта се као ватра, звер затољене страсти пробуди се у њему, разлог за свађу од јуче учини му се тако мали и безначајан. Лудило и пијанство као бескрајан понор стида. У процепу савести и пијанства врисну као пригњечена звер: „Иди, пусти ме, знам ја кући доћи. Неће мене нико под руку водити и паре ми у скутима бројати. Моје је! Чујете ли? Моје! Ја радио, ја зарадио, ја попио, ја грешио.ˮ Отрже се из Миланових руку и паде по столу запењен од неке животињске срџбе у себи. Пренеражен и осрамоћен, Милан се окрену и без речи оде ка вратима. Пожури низ колосек да утеши Марију. Погођен, до тада невиђеном бесноћом таста, зверском срџбом за кога ли куваном, па замишљен у снежној вејавици, не чу воз који је долазио из даљине.
Када дан добро у моравско село дође, Момчило се тешке главе будио из пијанства. Већ је било касно за кајање. Сећа се само да су из кафане пијани гости трчали негде у измаглицу низ колосек.
После шест година поново исти бол у Моминим слепоочницама. Удара, звони, урличе душа његова. На столу оста недирнута шољица кафе.Тетурајући пут врата, Момо оде. Боривоје оста нем.