Добитник НИН-ове награде Дарко Тушевљаковић за НИН: Ми на Балкану смо трагикомедију довели до савршенства
Овдашње највеће књижевно признање припало је Дарку Тушевљаковићу за роман “Карота” (“Лагуна”), а на завршној седници одржаној 19. јануара на Коларчевом народном универзитету, жири, у саставу Александар Јерков (председник), Јелена Младеновић, Адријана Марчетић, Владимир Гвозден и Младен Весковић, одлуку је донео једногласно. Како су, између осталог, напоменули, у том роману овог зрелог писца велика траума претворена је у питање достојно Сфинге, укрштене су историјске дилеме са сложеним психоаналитичким понирањима. “Исприповедана између мита, савремености и сећања, при чему на митској основи израста прича о страдању појединца и колектива, `Карота` укршта мистерију и трагедију. Напор да се пронађе понешто другачији угао сведочења дао је једно веома читљиво, али истовремено и загонетно дело”, каже се у одлуци жирија.
Овдашње највеће књижевно признање припало је Дарку Тушевљаковићу за роман “Карота” (“Лагуна”), а на завршној седници одржаној 19. јануара на Коларчевом народном универзитету, жири, у саставу Александар Јерков (председник), Јелена Младеновић, Адријана Марчетић, Владимир Гвозден и Младен Весковић, одлуку је донео једногласно. Како су, између осталог, напоменули, у том роману овог зрелог писца велика траума претворена је у питање достојно Сфинге, укрштене су историјске дилеме са сложеним психоаналитичким понирањима. “Исприповедана између мита, савремености и сећања, при чему на митској основи израста прича о страдању појединца и колектива, `Карота` укршта мистерију и трагедију. Напор да се пронађе понешто другачији угао сведочења дао је једно веома читљиво, али истовремено и загонетно дело”, каже се у одлуци жирија.
А у разговору за НИН Дарко Тушевљаковић говори о награђеном делу, писању, контексту у коме живимо…
У ком и каквом тренутку вас је затекла вест о НИН-овој награди?
– Могло би се рећи у тренутку када ми се снага након писања „Кароте“ враћа и када почињем полако да размишљам о неком наредном тексту. То је, чини ми се, добар тренутак, пошто ће ми ово признање, када се бура око његовог проглашења стиша, дати подстрек да се упустим у нешто ново.
Да ли је награда утицала на ваш однос према писању, па и постојању данас и овде?
– Не верујем да ће награда утицати на то како видим писање, нити на то какву оно улогу у мом животу игра. Без жеље да ствар романтизујем или мистификујем, писање је за мене физиолошка потреба која постоји независно од било каквог признања. Што, јасно, не значи да признање није добродошло, управо у смислу давања ветра у леђа. Кад вас неко потапше по рамену, заправо вас је понукао да направите корак напред. То само може бити корисно.
Цијели интервју можете прочитати на старници НИН
