ПИСМО ДЈЕДА МРАЗУ

Драги Дједа Мразе,

Нисам ти писао више од 60 година па не знам да ли ме се уопште можеш присјетити.

Ја сам онај који ти је писао за давну Нову 1963. и молио да му донесеш сабрана дјела Винетуа (јер нисам знао да је то писао Карл Мај) и капут за мога друга Рајка.

Он ми је открио приче о великом поглавици Апача, био је одличан ученик и волио је да чита, а његови су били тешка сиротиња па је и по цичи зими долазио у школу у џемперу. Њега била срамота да ти пише пошто се увијек стидио своје биједе, па сам те ја, к`о његов најбољи друг молио да му донесеш капут.

Отад ти нисам писао јер ниси ни мени донио књиге ни Рајку капут. За мене, мање важно, али он је баш те зиме добио тешку упалу плућа и једва преживио. Због тога сам се, признајем, био наљутио на тебе па сам свој дјеци из разреда причао да не постојиш. Повукао сам те за браду кад си ме сљедећег децембра узео у крило да се сликамо и пред стотињак малишана се указало лице школског подворника Остоје због чијег сам гласа и посумњао да си стигао.

Чика Остоја ми је касније причао да ниси могао доћи на вријеме јер су ти се санке заглавиле у неким сметовима па да си њему послао поруку да те замијени само тај пут. Ако је истина, а што му онда ниси рекао и да донесе Рајку капут, макар само за ту зиму.

Отад сам избјегавао да долазим на сусрете с тобом. Бјежао бих из сале кад би ти усред неког ђачког програма улазио с врећом, правио бих се болестан баш тог дана па ми је мајка по неколико пута мјерила температуру и увјеравала ме да ми није ништа. Једном сам се закључао у купатилу и џаба су ме наговарали да изађем док нисам био сигуран да си отишао и још бар два пута сам добио батине због тебе.

Сви су ти се радовали, а ја сам те потајно мрзио.Никад никоме нисам рекао да сам ти писао.

Послије сам одрастао па сам куповао сам себи поклоне за Нову годину.Сретао сам те безброј пута по неким салама, творницама или на улици, али нисам хтио да ти прилазим. Из ината.

Бивало ми је мало чудно што си некад дебљи или мршавији, нижи или виши, с наочарима или без њих, али те више никад нисам вукао за браду да провјерим да ти се опет санке нису негдје заглавиле па неког замолио да те замијени.Свакако ми није падало на памет да ти опет пишем.

Временом сам постао потупо равнодушан на тебе па сам те готово и заборавио.

Онда је дошао рат и ја сам добио своје прво дијете. Разумијем што те тада нисам виђао и што ниси хтио да се излажеш опасности долазећи и тамо гдје се увелико пуца. Знам да је било глупо ризиковати да будеш убијен у вакат кад су милиони друге дјеце чекали на тебе. Због тога сам са одобравањем гледао на телевизији како се појављујеш на сигурним мјестима све до тренутка кад сам те видио да одлазиш и у градове оних који су тада пуцали по нама. Добро, у реду, можда се ти не разумијеш у политику, али ипак поведи рачуна да те још неко не замрзи као ја због оног Рајковог капута.

Мораћеш и ти мени нешто да опростиш. Неко је мој кћеркци испричао за тебе па је за Нову 1995. данима питала хоћеш ли доћи и донијети јој санке. Нисам имао избора. Замолио сам кума Ћосу да те замијени без твог одобрења. Био је много мршавији од тебе, бољела су га леђа у то вријеме па је у ходу подсјећао на најбољег чичицу на свијету.

Нашли смо му одијело слично твојему, направили косу и браду, али нам је онда понестало материјала па су умјесто твојих сиједих, штрчали црни бркови нашег кума.

Санке су остављене испод јелке, а кћеркица је била одушевљена, поготово што си јој толико личио на кума Ћосу.

Опрости, ако већ ниси сазнао за овај догађај, а ја нећу да будем тужибаба па да ти кажем да их знам још стотину који су бар једном урадили исто.

Знам да си сад опет у гужви, да те издаје снага и да не стижеш понекад да прочиташ сва писма, а камоли да дођеш на све адресе. Мораш да одлучиш гдје си најпречи и гдје ће ти се дјеца највише обрадовати.

Ево, ја ти за почетак нешто предлажем.

Гледам већ преко 25 година како у децембру, на овим пакленим врућинама стижеш у Аустралију, па у оној тешкој одори, сав задихан и ознојен готово тетураш испред шопинг центара.

Уходио сам те и гледао како једва чекаш да се смјестиш испод јелке испред клима уређаја, а онда, с видним олакшањем, пристајеш на сликање с дјецом. Торбу су ти додавали други и због оних једноличних дарова ми се све чини да ниси ни доносио по њиховим жељама, него онако, што ти се нашло при руци или шта си на брзину купио прије уласка.

Немам појама ни гдје си паркирао санке и како си јеленима дао сијена кад га никад нисам видио откако сам доселио на овај континент.

Ако већ мораш да дођеш, бани изненада, у зиму, како и приличи и нема везе што ће то бити у пола године, а не на њеном почетку.

Опростиће ти дјеца, она најбоље знају да праштају. Али и злопамте.

Пишем ти опет како не бих више спадао у ове друге, али ми овај пут мораш испунити жељу.

Отиђи сад на она мјеста гдје су крајем прошлог вијека падале бомбе и гдје још има дјеце која не могу слободно да иду до школе па их прате војници. И то страни. Гдје живе као у енклавама.

Узми карту и потражи сјевер Косова. Бар ти умијеш да читаш мапе.

Однеси им било шта. Неку оловку, чоколаду, привјесак или чарапе.

Њима ће бити важно да дођеш јер ће помислити да ће и они као и ти моћи да слободно путују гдје желе. Покажи им да их ниси заборавио и они ће ти бити захвални.

Отпјевај неку пјесмицу са њима, умијеш ти то и саслушај оно што су они за тебе спремили. Нека им с тобом стигну неке нове године.

Немој да ти овај пут буде тешко. Тешко ће бити њима ако не дођеш јер су ти сигурно писали и тражили нешто као ја прије више од 60 година.

Они морају да још вјерују у нешто. Ако престану да вјерују, престаће и да се надају. Нећу да те подсјећам колико си им сад важан, Дједе.

Својих дједова најчешће и немају, неки ни очева, а ко ће онда да им шта купи за Нову годину.

Ако ти треба пара, јави како можемо да ти помогнемо, али не прави изузетке. Сви морају нешто да добију па ћемо сви бити на добитку.

Не дозволи да им се замрзне осмјех у неком дану у којем су те узалуд чекали. Или да се скотрља нека залеђена суза из залеђеног ока и срца.

Понеси и резервне санке ако ти се оне праве заглаве у сметовима и не шаљи поруке да те неко мијења. Они ће препознати лаж јер их одмалена варају и обамањују.

Написаћу ти њихове адресе у сљедећем писму ако ми одговориш.

Хоћу и ја да вјерујем да уситину постојиш. Због њих јер смо ми ту мање важни.

Онда ћу ти пријавити и све оне који су се годинама представљали као ти и још штошта ћу да ти кажем.

А ако ми вјерујеш, Рајку никад нисам рекао за оно писмо и капут који му ниси донио.

Вријеме је да се помиримо.

Воли те твој,

Драган Тепавчевић