Нојева дарована домовина

Дјело Преступне године, академика Војислава Максимовића, представља само један сегмент његовог рукописног, али и библиотечког фонда огромне вриједности, не само због бројности библиографских јединица, већ управо због тога што сачињава завјештај човјека, интелектуалца, ерудите, универзитетског професора и академика, који је цијели свој животни и радни вијек недреманим оком у смутним, уму и духу непробојним, временима – на која сугерише и сам наслов – имао јасну визију о томе којим путем може и када не може, којим путем треба и када му се не дā, да корача појединац да би његови мали кораци постали велики за његов народ – српски, дабоме! Зато се не чини случајним, него усудним, да овај рукопис буде симболички трећи у низу који ће наставити изузетно значајну и вриједну националну грађевину едиције, за ово дјело, још значајнијег и симболичког назива Завјештај, коју је покренула Матична библиотека Источно Сарајево.

Немамо претензије да прецизнијим жанровским парцелисањем омеђимо књижевнотеоријске границе Преступних година академика Максимовића, у увјерењу да је управо њихова неиздиференцирана и поливалентна природа једна у низу вриједних карактеристика. Рукопис као такав представља хетерогену, али компактну цјелину, културноисторијским контекстом толико обремењену, да нам се чини као достојан примјер грунтовне улоге књижевности – односно књижевности која показује везаност народа за своју земљу, и у дословном смислу који наликује пантеистичком (за плодно тло, ријеку, планину, мјесечеве и сунчеве мијене, биљке и животиње итд.), и у фигуративном који подразумијева метафизичке вриједности, а то су завичај, отаџбина, језик и људи. С обзиром на то, рукопис је имплицитно израз и одбрамбене и обновитељске функције књижевности, у оном вишем, нематеријалном, а то значи и вјечитом смислу, јер је основ овог рукописа заправо у причи и причању. Као што су и средњовијековни стећци били истовремено и гробови и кровови, међаши и скулптуре, успомене и опомене, причом свједочећи, тако је и  Максимовићев рукопис озидан причама и причањем, сјећањем на прошла времена, догађаје и људе с освијештеним циљем да трајно памћење на њих почиње онда када почне и прича о њима, која ће се понављати с кољена на кољено. Доминантни наратор Преступних година је Милутин Витковић из фочанског села Цвилин крај Ћехотине, али су то нпр. и његов отац Радоје, и његов брат Боривоје и рођак Вукан Благојевић и многи други који се срећу и преплићу једни с другим на шумским стазама и животним путевима описаним у овом позамашном штиву. С друге стране, прича и причање за самог Милутина Витковића имају додатну, улогу одбрамбеног механизма, будући да се након три године одисеје по братској земљи Србији у коју је пребјегао од пријетњи хапшењем због кривице што је у рату деведесетих стао на страну свога народа па био „српски ратник, комадант батаљона и посланик Народне скупштине Републике Српске“, вратио у завичај и обнавља свој живот. Тиме се истиче управо она улога приче и причања, књижевности као умјетности о којој је писао и говорио Андрић. Као што је нобеловац говорио да се прича испреда без краја и конца да одложи неминовност трагичног удеса који нам пријети, она Милутину крчи пут повратка себи и истинском животу, пошто живот бјегунца под сталном пријетњом и страхом од људи који га могу проказати, у константној чежњи за отаџбином, завичајем и породицом – није се могао назвати животом. Он је заборавио какав је био претходни живот у миру са собом, људима и земљом – зазире од људи, па и каже да су му утјеха и отпор страху била састајања са својом породицом и безазлени разговори с њима, а и да је „мало људи са којима бих се радо испричао и који би ме подсјетили на оно што сам заборавио“. Говорећи са својим рођаком Вуканом даље каже: „Кад ће и овдје доћи стићи и такви људи причалице? Сачекаћу их или потражити негдје у близини. Упамти то, Вукане, и помози ми бар мало да се опоравим од сумњи и невоља.“

Врло је пажљиво објашњено Милутиновом визуром и искуством, да су његови безнађе и страх, као и многих Срба тадашњег времена, настали, не из осјећаја кривице која никад није ни постојала, нити су они имали потребу „да се правдају и доказују да су невини“, већ од хапшења и бруталне смрти чак и без суђења, које су спроводили нови/стари „окупатори са Запада“ ненаклоњени Србима, који су „често постављали засједе и без икаквог упозорења и провјере пуцали на возила, у којима би били цивили, па и дјеца“. У том контексту наводи као примјер убиство Драгана Гаговића, 9. јануара 1999. године од стране француских припадника СФОР-а, у засједи на путу између Устипраче и Чајнича, док се враћао са спортског такмичења са петоро дјеце у колима. Забиљежени су и други ратни догађаји фочанског краја, као што је никољдански покољ над цивилима у селу Јошаница 1992. године или авионско НАТО бомбардовање Фоче, што је злочин и са продуженим дјеловањем – будући да од посљедица излагања осиромашеном уранијуму њено становништво умире тридесет година касније; као и „наметнути преговори да престане рат у Босни и Херцеговини“ којима су многа српска мјеста приписана дојучерашњем непријатељу и чиме су њихови становници доведени у ситуацију да ако се не преселе негдје „међу своје ратнике и родбину“, постају, парадоксално, туђи у своме. Споменути су и неки ратни догађаји околине или других мјеста кроз која је Милутин пролазио, при чему истичемо страдање попа Недјељка Поповића, пароха Цркве Светога Ђорђа у Трнову.

У ову, историјским контекстом оцртану животну причу Милутина Витковића и његових саплеменика, уткани су бројни медаљони легенди, предања, епских пјесама, пословица, обичаја, а све кроз сјећање на људе, села, локалитете било у насељима било у вези са специфичним облицима рељефа (планине, ријеке), поплаве, ратове; свакодневне животне ситуације, алате и сеоске послове; родовске релације међу фамилијама и презименима, необичнe карактерe итд.; као и оне сегменте живота који карактеришу школовање младих људи руралних крајева у Сарајеву. Преступне године су и хроника фочанског краја, али и својеврсна национална ризница усменог памћења и говорног богатства српског језика која је трајно, ријечнички похранила многе ријечи и појаве на које се односе, а које замиру са умирањем онога што именују. Прави бисери усменог памћења су два етиолошка предања: о постанку планина Лелије и Видојевице, и о постанку јасике трепетљике. У прву је упреден архетипски мотив урокљиве љепоте са мотивом трагичне љубави, а у другој, специфичност јасике у односу на остале биљке из њеног реда, истакнута је префигурисаним библијским наративом о Богомајци и Исусу Христу. Врло је драгоцјена и носталгично обојена прича о „Коси самоковки“ која мотивом подсјећа на Андрићеву приповијетку „Коса“.     

            Посебну аутентичност рукопису даје Милутинова окренутост природи, узгоју воћа нарочито, што и јесте посебна и чувена „природна знаменитост“ фочанског краја; затим његов однос према природним појавама, сунцу, мјесецу, вјетру, грмљавини и „свјетлици“ – муњи чији гром се не чује јер је у даљини итд. што истиче ону драгоцјену нит повезаности човјека и природе, коју ми све више кидамо, на своју штету. Та посвећеност и љубав, као и контекст који га је поново довео на ту земљу, наликује и индиректно је доведен у везу са симболиком Нојеве Арке и плодном земљом удно Арарата која му је дарована милошћу Божјом, а коју на самом почетку прича Милутинов отац, Радоје:

„Једино је Ноју подарено такво плодно земљиште да га прекрије воћно растиње на које су немилице слијетале птице и гутале његове плодове. Само је Ноје – по строгим Божијим упутима – знао да сачини тако пространу и непромочиву Арку. Она је била његово станиште у дугим чекањима да се примири потоп, а озаре његове очи над васкрслом земљом. Оставио је Арку у првом пристаништу, гдје се спустио са планине Арарата и кренуо оном равницом према заласку Сунца. Вјерујемо да је Мојсије говорио истину и да је једино он од свих живих бића знао колико је била пространа она Нојева дарована домовина. Никад није заборављено да се над њом и сада надвио високи Арарат и да га из даљине гледају они који вјерују у божанство.“ 

У овом рукопису је тако, у контексту Милутинове животне приче и стања зебње и страха, имплицитно наглашен терапијски и психолошки, обнављајући утицај на свијест човјека, као и уопште, на узрочно-посљедичну повезаност свих феномена у природи. У контексту легендарних прича које смо споменули и бројних других краћих или дужих облика усменог памћења, као и овог односа према природи завичаја у који се вратио Милутин, и чија двоструко наглашена везаност за земљу, поред његове животне приче, представља други обједињујући и доминантни слој Преступних година, могло би се закључити у фигуративном смислу, да оне у цјелини представљају својеврсно предање које има функцију поновног успостављања реда у живот поремећен ратом и постдејтонским околностима, и разумијевања свијета и људи око себе, како би живот добио смисао који је претходно био изгубио. Иако говори о преступним годинама, не као календарском феномену већ о њима у контексту народног вјеровања које их стигматизује као вријеме које доноси несрећу, па су, како каже Милутин „сатирале крхка људска бића“, а с обзиром на то да су оне већ у току, закључујемо да је крајња порука рукописа оптимистичка – да након преступних долазе просте године односно ново и боље доба за све. Тиме рукопис добија на значају у оном, андрићевском смислу, у коме умјетност служи, прије свега, човјеку и човјечности, будући да ни Максимовићева прича коју „[…] прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему није затрована мржњом нити заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа“. Значај и снага слободног људског духа и љубав према своме, али и према човјеку уопште, осјетна је једнако и у оним сегментима рукописа који конкретно говоре о историјским догађајима савремене националне историје у којима је рођена Република Српска, као и у онима који славе једноставност а потребитост живота на њеној земљи, чиме дословно потврђује свијест о томе колико треба цијенити пространост и обиље Нојеве дароване домовине.