Прве љубави

Прошлог мјесеца, док сам боравио у отаџбини, случајно сам сазнао да је једна од мојих првих љубави постала бака и да је добила унуче почетком године.

То је она иста шеснаестогодишња дјевојчица из мог сјећања која ми је крај стадиона Грбавица у Сарајеву безазлено поклонила љубичицу кад сам је видио први пут, а ја, који сам одувијек патолошки мрзио хербарије због професорице биологије, исти тај цвјетић годинама држао у књизи поезије Милоша Црњанског.

Имала је плаву косу, што је тада била ријеткост и неколико малих, пубертетских, једва видљивих пјегица на носу. Сад сигурно више не изгледа тако и не вјерујем да још тражи и бере љубичице, а ја панично закључујем да рапидно старим јер је новопечена бака три године млађа од мене.

Нестрпљиво сам претпошле ноћи сачекао да жена и унучад заспу, (ја их имам двоје и прије осам година сам добио статус деде), а онда у једном старом албуму који љубоморно кријем и од себе самог потржио њену фотографију.

Немогуће да тај дјевојчурак сад пјева успаванке свом унучету или са мном нешто није у реду.

Нисам ни морао да налазим ту сличицу. Тачно знам како јој је онај чуперак падао преко крагне школске кецеље и како се загонетно смјешкала јер је знала да ћу тражити да ми поклони управо тај „фото“ о којем је тада пјевала „Корни“ група.

Проблем је што ја ни сада не могу да са сигурношћу утврдим да је то заиста била моја прва љубав.

У том истом албуму сам сачувао бар још двадесетак пожутјелих фотографија које датирају негдје из истог времена.

И кад год се загледам у неку од њих, заклео бих се да је то била прва, док не узмем другу сличицу.

Знам да ме већ увелико издаје памћење па бих најискреније у овом добу , кад се коначно своде рачуни, ако је шта преостало, само за себе волио да установим која је истински била прва.

Водио сам неке дневнике, чувао некакве споменаре, али сам пропуштао да прецизно напишем дан и сат кад сам се заљубљивао у неку од њих. У неким случајевима би можда и минути били пресудни, али шта да се ради кад у то вријеме није било компјутера па да се све то лијепо похрани на неки ЦД и да касније израчунам која је побиједила за прса.

Ако је Садета, онад њена предност, што се прсију тиче, није била занемарљива.

Баш тад је Ђорђе Балашевић пјевао како је прва љубав дошла „тихо, незвана, сама“, а ја никако нисам могао да уз пјесму замислим и лик дјевојчице која би с пуним правом ишла уз те стихове.

Не, то никако није могла да буде мамина пријатељица Божана, јер она није узвраћала ничим, осим што ми је редовно доносила чоколаде и миловала ме по коси.

Није могла да буде ни учитељица Јованка, мада сам се скоро онесвјешћивао у клупи кад би ми дахтала за вратом контролишући домаће задатке.

Није могла да буде ни Ненси Мелон која је играла Клару Варнер у серији „Дуго тполо љето“ јер ме Ненси никад није видјела, мада ја не бих могао да заспим док не бих изговорио њено име. Таман сам постао тинејџер кад сам завртао рукаве на дугој кошуљи како бих, бар на тај начин, личио на Бен Квика у којег је она била заљубљена.

Вероника из Париза која је као туриста дошла само на пар дана у Сарајево, први пут ме пољубила „филмски“, али смо се оскудно споразумијевали, осим властитим језицима, па не могу то да рачунам у озбиљан случај.

Таман кад сам скупио санге да Весни кажем да сам заљубљен у њу до ушију, она ми је саопштила да сам њен најбољи пријатељ и да ме не би мијењала ни за какву пријатељицу.

Са Јасминком сам био у кину „Ђуро Ђаковић“ прије подне и чврсто одлучио да јој сутра признам да не знам ни који смо филм гледали, док ме Соња није исто поподне позвала да одемо у „Романију“ и гледамо „Прохујало с вихором“.

Нико није говорио о пубертету и јадима модерних Вертера, једина литература су нам били „Чик“ и „Адам и Ева“, пријатељи нису имали искуства као ни ја па смо се сналазили како смо знали и умјели и никад докучили шта се истински дефинише као прва љубав.

Дефинитивно, то није био први пољубац јер сам се с Олгом пољубио у првом основне, а обоје смо носили кратке панталонице и мајице потпуно исте боје. Мислим и да смо се љубили само зато што су нам родитељи били пријатељи па ми то сад дјелује некако рођачки.

Не могу да то одредим ни по првом састанку јер сам имао неколико првих сасатанака, али не и других.

Оно пипање у тами биоскопских сала ми сад све више личи на насртаје за које бих данас законски одговарао.

Писање првих пјесама, обавезно с акростихом, као да се ради о Јулији Примицовој из оног Прешерновог вијенца, такође не узимам као поуздан доказ јер сам сваке седмице исписивао друго име и презиме усправно.

Први прави контакт,(како да објасним оно кад сам се кући враћао као мушкарац, пушио цигарету и прелиставао фришке слике ни сам не вјерујући да се то коначно десило), не рачунам, јер нисам био заљубљен у исту, и горе и доље поменуту.

Биће опет да је она љубичица најближа да буде и „најпрва“, како је говорио мој комшија Радоја.

Но, то више није ни важно.

Све су оне биле прве и све ми се чини да их данас више волим и да су биле много љепше него шпто су заиста и биле.

И оне су се расуле по свијету и љуљају као и ја своју унучад.

Не би ми ни повјеровале ако бих им искрено рекао да понекад преварим властиту жену пресретајуђи их у сновима и горко би се насмијале мислећи да се шегачим како сам одувијек и чинио са животом.

А ја их истински све волим и понекад потражим у оном све бљеђем и бљеђем сјећању како бих им заказао нови први састанак.

Сад бих тачно знао како бих морао да будем обучен, шта да кажем свакој од њих, на коју фору да ме прве пољубе, а не да оклијевам по три дебела сата, шта да урадим да ме прве упитају кад ћемо се опет видјети.

Ево, заказујем им тај нови сасатанак на овим страницама и нека ми не замјере ако овај пут малкице закасним.

Можда нећу стићи ако ме зубар не прими на вријеме да ми поправи још неки дотрајали зуб, ако ми љекар саопшти да би у мојим годинама то било превише ризично за моје нестабилно срце, ако превише дуго будем чекао на фризерку да ми замаскира пун мјесец што упорно израња на мом потиљку, ако свратим до оближњег тоалета јер ме тјера простата, ако ме издају кољена док будем прелазио последњих стотињак метара до мјеста на којем смо уговорили сусрет.

А, ако ипак стигнем на вријеме, знам шта ђу носити осим мириса њихових школских крагни у ноздрвама, укуса мајчиних савјета које су добиле прије састанка са мном и преосталог сјећања за које више не гарантујем да није потпуно изблиједило.

Љубичицу.

Сад ми се све чини да је то најпоузданији знак прве љубави